Nova književnost na Internetu

Velike izdavačke kuće upravo razmišljaju kako da najefikasnije osvoje Web 2.0, poznat i kao "socijalni Internet", i njegove mnogobrojne dimenzije i mogućnosti. Setili su se, međutim, prekasno. Po forumima i blogovima, književnici se već vrzmaju u velikom broju, a njihov najnoviji trik su književni podcast-ovi, dostupni svima zainteresovanima, i to besplatno.
Svakome ko želi da postane pisac potrebno je mnogo vremena, novca i strpljenja. Konačno, retko se kome dogodi da ga jednostavno "otkrije" neki izdavač, da mu se delo odmah nađe na listi bestselera i da zaradi milione. Ne, obično su neophodne nebrojene kopije rukopisa, koje se zatim, uz skupu poštarinu šalju urednicima izdavačkih kuća, gde onda u gomilama trule na pisaćim stolovima, da bi, na kraju, uglavnom nepročitane, ponovo završile kod autora.
U sivoj zoni Ovakva sudbina ima dve, i samo dve, alternative. Autor može pokušati da se "udomi" kod neke posredničke agencije, koja će mu možda jednog dana i pronaći izdavača. Do tog će trenutka, naš pisac, međutim, sigurno već završiti na prosjačkom štapu. Druga je mogućnost da se obrati nekom od tzv. "izdavača iz sive zone", kako ih nazivaju kolege. To su one izdavačke kuće, koje, gde god stignu, objavljuju male oglase sa porukama, poput one "Štampaćemo vašu knjigu!". Kod njih autor, međutim, mora da učestvuje u troškovima štampanja. Reč je, dakako, o popriličnim iznosima, tako da i ovaj put, neizbežno, vodi u siromaštvo.

Kada književnost, dakle, već ne donosi novac, onda barem treba da bude zabavna i dostupna svima zainteresovanima. Tako je, po svemu sudeći, mislio i Kristijan Hajnke (Christian Heinke), radio-novinar iz Bohuma, nakon što je Zapadnonemačka radio-televizija (WDR) odbila njegov rukopis kriminalističke radio igre "Koža" (Die Haut). "Prvo sam mislio da će i taj tekst završiti u fioci. Kasnije sam čuo da postoji nešto novo, što se zove podcast, i potrudio se da saznam više o tome. Palo mi je u oči, da mnogi podcast-eri pokušavaju da se bave radiom, ali da nikome od njih, do tog trenutka, nije palo na pamet da ispriča neku priču", kaže Hajnke. Nanjušio je rupu na tržištu i tako je svoju radio igru "Koža" stavio na Mrežu kao podcast.
Iznenadni uspehHajnkeova je ideja bila uspešna: "Nedugo potom, Apple je pretplatu na podcast integrisao u softver iTunes. Uneo sam svoj podcast tamo, više iz šale, da bih ubrzo potom čitavu tu stvar i zaboravio. Ali onda su, odjednom, počeli da mi pristižu mejlovi od ljudi, koji su slušali moj podcast, i koji su želeli da čuju nastavak priče. To me je navelo da bacim pogled na listu iTunes-a … i tako sam shvatio da je "Koža" na top ten-u, između Dnevnika (Tagesschau), i "Nesanice u Minhenu"(Schlaflos in München). Odlomci iz mojih tekstova nikada ranije nisu izazvali takve reakcije!", objašnjava Hajnke svoj uspeh na Web-u 2.0.

Tim Cortinovis Hajnke smatra da je podcast bolji od tradicionalnih "knjiga za slušanje", tj. audio-snimaka književnih dela (nem. Hörbuch), koje nemačka publika rado sluša, i kakvih, zato, na tamošnjem tržištu ima veoma mnogo. On kaže: "Iz meseca u mesec moji slušaoci s nestrpljenjem iščekuju nastavak priče o Katerine Vilijams (Katherine Williams), junakinji "Kože". Dopada mi se što se tako oživljava tradicija romana u nastavcima, kakve su pisali i Dikens(Dickens), Dima (Dumas), ili Dojl (Doyle)." Istog je mišljenja i Tim Kortinovis (Tim Cortinovis) iz Hamburga, član književne grupe "Kucačka zajednica" (Tipgemajnšaft / Tippgemeinschaft), koji svoj roman "Skupljanje hrabrosti" (Herzfassen) objavljuje kao podcast. "Književnost nije "okovana" samo za štampanu reč, i trebalo bi zato da koristi i druge medije. Dopada mi se to što tekst ne mora niti da se štampa, niti da se čita na monitoru. Publika priču može da sluša sa kompjutera, ali i da je snimi na Mp3-Player, i tako ponese u metro, ili na džoging. Osim toga, za razliku od tradicionalnih "knjiga za slušanje", nema potrebe da se tekst sluša satima, bez prekida", kaže Kortinovis.
Brzina je odličan argumentKristijan Hajnke ipak je uspeo da pronađe izdavača za svoj triler "Koža", i to nezavisno od podcasta. Uprkos tome, veruje da mupodcast "sigurno nije štetio". Za razliku od njega, Tim Kortinovis se još uvek nada, da će, uz pomoć podcast-a, doći do izdavačke kuće, s obzirom na to da je "nekoliko stotina, ili nekoliko hiljada, slušalaca mesečno sigurno dobar argument na tržištu".
Da li se pisci, međutim, možda ipak prodaju za sitne pare, ako su njihovi tekstovi već unapred besplatno dostupni na Mreži? Kristijan Hajnke nije tog mišljenja. Svoje tekstove on i onako nikada ne stavlja na Mrežu u integralnom obliku. Osim toga ubeđen je da izdavačke kuće imaju izrazito male, ili čak nikakve kapacitete, da na Mreži tragaju za novim talentima. Tim Kortinovis najveći izazov, pak, vidi u tome da se sa podcast-om povežu žive književne forme, poputpoetry slam-a ili klupskih književnih večeri. Izdavačke su kuće uvek, neizbežno, sporije od Interneta: "Većina impulsa poteći će, verovatno, od korisnika, i od samih autora. S druge strane, podcastne može da zameni štampanu knjigu."
Izdavači, međutim, trenutno pokušavaju da se probiju na "socijalnom Internetu". Najveća nemačka izdavačka kuća, Bertelsman(Bertelsmann), radi na velikoj Internet-platformi, po ugledu naMySpace, da bi se tako približila novim, mladim ciljnim grupama. U Bertelsmanu veruju, da takva publika novac više ne troši na tinejdžerski časopis Bravo (Bravo), i na komercijalne bioskopske filmove, već na sadržaje sa Interneta. Blog, wiki i podcast bili su, oktobra 2006. godine, značajna tema na Frankfurtskom sajmu knjiga(Frankfurter Buchmesse). Za njih je bilo vezano osam manifestacija, a imali su i sopstveni sajamski blog.
Od jeseni 2006. godine, mlada izdavačka kuća Foland i Kvist (Voland & Quist) iz Drezdena ima vlastiti blog, "da bi se približila čitaocima". Na foto-sajtu flikr (flickr), Foland i Kvist imaju vlastiti nalog saphotostream-om. To pokazuje da je ova izdavačka kuća očigledno shvatila karakter Web-a 2.0: Sve za svakoga. It’s the network, stupid!
U svakom slučaju, Kristijan Hajnke, zahvaljujući Internetu, sada delimično može da živi i od pisanja. A roman "Skupljanje hrabrosti" Tima Kortinovisa imao je septembra 2006, ako ništa drugo, 2500 slušalaca, dospevši tako na šesto mesto kulturne top-liste iTunes-a. To znači, da bi, u budućnosti, književnom podmlatku bolje bilo da investira u brzi Internet, nego u poštanske troškove.
Kerstin Friče (Kerstin Fritzsche),urednik je za kulturu gradskog časopisa ŠTATKIND hanovermagacin (STADTKIND hannovermagazin) iz Hanovera. Redovno piše tekstove o savremenoj književnosti, za različite medije.
Prevod na srpski jezik: Jelena Kostić

Ako imate pitanja u vezi sa ovim člankom, pišite na adresu:online-redaktion@goethe.de novembar 2006

Linkovi na temu
fluter.de
Homepage Kristijana Hajnkea (i home njegovog podcast-a)
Podcast "Skupljanje hrabrosti" (Herzfassen)
Blog izdavačke kuće Foland i Kvist (Voland & Quist)
Sajt Tima Korinovisa (sa blogom)
mogućnosti za podcast pretplatu, i pregled ranking-a

Лукић, после 10 година, завршио трилогију "Анђујка"

Како незванично сазнајемо београдски писац, родом из североисточне Србије (Звижд, Хомоље),М. Лукић, завршио је ових дана трилогију, која је претходних година најављивана као "Младост без старости и жиивот без смрти". Више о самој трилогији видети на адреси


Извод из рукописа "Анђујка" (на српском)

Одломак (на српском)

Превод на немачки

Živela SFRJ!!

Član 22


U zatvorenom prostoru motornog ili priključnog vozila koji se ne može iznutra otvoriti, ne smeju se prevoziti lica osim u vozilima organa unutrašnjih poslova, organa pravosuđa i oružanih snaga Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

ZAKON O BEZBEDNOSTI SAOBRAĆAJA NA PUTEVIMA ("Sl. glasnik SRS", br. 53/82 - prečišćen tekst, 15/84, 5/86 i 21/90 i "Sl. glasnik RS", br. 28/91, 53/93, 67/93, 48/94, 25/97 - odluka USRS, 101/2005 - dr. zakon i 41/2009 - dr. zakon)

Драгиња Драгишић, Марко Вигњевић, Филип Ивановић, Казаков

Заветине су успеле ( до свог великог празника - Спасовдан 2009.), да публикују, ево, и (прве) књиге Драгиње Драгишић, Марка Вигњевића и Филипа Ивановића, као и превод прозе руског послератног мајстора приче Казакова Плаво и зелено. Ове књиге су публиковане на на сајту Ново сазвежђе. http://sites.google.com./site/zavetineinfo Тамо се могу преузети, као непрофитна издања, бесплатно. Књиге су лепо опремљене. Уверите се и сами.

Госпођица Драгишић живи у Бања Луци, Вигњевић у Београду, а Ф. Ивановић у Подгорици.
У данима који следе, Заветине ће се потрудити да мало ближе представе ауторе чије су књиге одабране на Великом конкурсу Заветина 2008. - интервјуима, критикама и на други начин.

На самом крају маја месеца 2009. године Заветине су успеле да заокруже један велики посао који је потрајао више од године дана.

Да ли ће то у србијанској културној и књижевној јавности бити примећено, похваљено, или игнорисано, показаће месеци који следе. У сваком случају, објавити данас више од 20 нових књига млађих писаца, преводилаца са простора некадашње СФРЈ, Канаде, Америке, није мала ствар! Напротив...

Спасовдански поклон београдских ЗАВЕТИНА

Уочи самог Спасовдана, дана Заветина, мали тим Заветина је успео да публикује више од тринаестак нових књига, како је и обећано и на почетку и на крају Великог књижевног конкурса Едиције Заветине 2008. . Све су књиге публиковане на новом сајту ЗАВЕТИНЕ Ново сазвежђе http://sites.google.com/site/zavetineinfo. Могу се преузети кликом и једноставном командом.

Реч је о књигама песника, романописаца, приповедача. Неки тек први пут објављују своје књиге баш на споменутом сајту. Неки су већ објављивали. У сваком случају, публиковање нових књига представљаће велико изненађење, верујемо.

Први пут објављују своје књиге овде Иван Деспотовић (Београд), Марко Ворих (Загреб), Милан Живановић )Бајина Башта), Милан Јанковић (Пожаревац), Зора Љубеновић (Обреновац), Саша Беговић (Осијек), Слободан Бранковић (Београд), Јасмина Шикић, Бранко Ћурчич (Сомбор), Слободан Максимовића (Н. Београд), и други...

У Заветинама су се појавиле и књиге и писаца чија афирмација увелико већ тече: Фрањо Франчич (Словенија), Вида Ненадић (Ужице), Татјана Цвејин (Суботица)...

И тек следе нове књиге.

Све ове књиге су се појавиле као непрофитна издања и могу се преузети на наведеној локацији. Поред свега осталог, ове нове књиге су и најлепши могући поклон Заветина...

Заветине честитају свим својим писцима на успешно објављеним књигама на сајту који ће убудуће бити знатно посећенији и због њихових нових књига!

SUPSIDIJARIJE. SUPSIDIJARNO literary LAW / Miodrag Mrkic

SUPSIDIJARIJE. SUPSIDIJARNO literary LAW

Supsidijarno right to describe and define the right, whose provisions apply only begin when the other provisions of law as insufficient to show. This is the text of Miroslav Lukic, professor, writer, publisher, founder Zavetina mag and one of the most influential literary media in the Balkans Constellation ZAVETINE.What is Lukić compared with what the word really means supsidarius? Indirect. Lukic came in Serbian literature in the world that is - juristical perspective - support, which provides assistance. So, it seems, at least to me, a man with a high number of years. Is Miroslav Lukic, as a writer and literary critic, personalization supsidijarnog calls, calls that can be submitted only by a judge or other court? Lukic has done much, and as a writer, and publisher, but it is still hiding the truth, for reasons that are not professional. For our literature and culture dominated templates and low pick. Lukić smashing templates and rasvetljuje low pick. Suppose that this is a reason that this writer for years hidden, ignored, as (as someone already said wittily) - Cinderella! We could say that Lukić perhaps because literary supsidijarno has the right to switch, as is, as critic and publisher, all those who have long been living and walking Serbian literature and culture as a dead body, ghost, leech (to say I Lukić). Lukić supsidijarno literary right, some gains. It would be more than exciting, when a researcher would dare to investigate the acquisition of a drama, which lasted a long time, inappropriate for a long time even for our environment, perhaps for decades? I suppose that you have read the essay M. Lukic Art mahogany published in Kragujevac literary journal, who commented on the days after the publication by the Belgrade and Serbian community, but have no valid even to this day has not responded publicly to what is in the sharp text stated. Lukic is accused government UKS, concrete former "officer" to the Board by the disabled in something that many other members of the Association enabled. Lukic was indicted, and other public figures, and all are ignores. As the strong criticism and ignores the Lukić presented in the novel "Doctor Death", which was published in his time under the pseudonym, of course, fearing the low passions of Serbian literary underground. Not only the text, but also many other, even incidentally written in magazines that I run, funded and regulated, Lukić is calculated from what he often called "bureaucratic our literature" (Vinaverov term), "official literature, oficijalci »... Such texts acquire Lukić the many invisible enemies and treacherously, bump, and supsidijarno writing the right to switch, as did, repeatedly.

(The text continues) Miodrag Mrkić*

______

* Verzija ovog teksta na srpskom može se pogledati na blogu http://www.prevrednovanje.blogspot.com/

Širenje koncentričnih krugova Sazvežđa ZAVETINE

Sa tekuće trake





*



Ovih dana otpočelo je objavljivanje prvih knjiga odabranih na Velikom književnom konkursu 2008. Edicije ZAVETINE,i već dobijamo na desetine pisama čitalaca tih knjiga, a odlomak iz jednog objavljujemo...



...Elektronska izdanja, posebno me raduju. Hvala na daru koji nam činite. iz bilo kojeg dela sveta što rekoste ...klik... Save As i gotovo. Kod nas u gostima željena knjiga. Prava stvar.
Svako dobro i trajanje, a trajaće jer se nazad ne može!
Ljiljana Milosavljević iz Smederevske Palanke
p.s. svojeručno sam prebacila papirnato izdanje u elektronsko, baš zbog mogućnosti neograničenog darivanja.mis05@optimumpro.net



*

Almanah "Sedmica 09"
Udruženje pisaca "Sedmica" poziva pisce iz dijaspore da pošalju svoje književne priloge: najviše do 5 pesama (slobodna tema) ili 1 kraću priču, kratku biografiju sa fotografijom, najkasnije do 01.06.2009. za godišnji almanah "Sedmica 09". Almanah će biti promovisan na Oktobarskim susretima pisaca iz dijaspore, 17. oktobra 2009. u Frankfurtu na Majni. Književne priloge slati isključivo elektronskom poštom na e-mail: ljubisa.simic@gmx.de ili kontakt@sedmica.de 19.мај (пре 15 сата(и))

Вест из ЗАВЕТИНА

Слика златоносног Пека у горњем току. Позивамо аутора фотографије да се јави ради даље сарадње

Београдске ЗАВЕТИНЕ су ових дана покренуле Веб сајт Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, које ће, поред осталог, доносити кратке вести на српском, енглеском, француском, руском, шведском и арапском о делокругу рада овог непрофитног издавача, који је ушао у двадесет и шесту годину постојања, као и кратке вести из света српске књижевности и културе. Концентрични кругови Заветина се шире, а на овај начин ће се ширити у бескрај. Тако да ће се полако у свет пробијати истине и сазнања о појединим српским писцима, који су предуго таворили на маргинама, само захваљујући опаким спреговима наметнутих писаца, наметнутих критичара и наметнутих режима и облика постојања. Заветине на овај начин успостављају један мост са другим земљама, другим језицима и световима. Заветине све ово раде без помоћи српске државе, без помоћи тајкуна и преамбициозних тројанских коња, ослонивши се на стратегију тихе воде која брег руши...
Многи посетиоци, који се заустављају на овој станици у пустињи српске књижевности и културе, могу да крену у проверу и обилазак Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ са интернет адресе
http://sazvezdjezavetina.wordpress.com/ , или кликом миша на истоимени линк десно.
Заветине су овог пролећа покренуле и неколико бесплатних интернет листова, које можете разгледати и читати и са овог, сигурно најпосећенијег и најутицајнијег Блога Заветина...

Вреди погледати: напуштени стари рудник злата и фолфрама

Претражујући библиографске податке о песми песника Мирослава Лукића Преко Пека, укуцао сам на највећем светском претраживачу две речи (Преко Пека), и оно што смо пронашли, врло нас је изненадило. Био је то веб сајт http://www.freebiking.org/, на коме постоји необична галерију слика нама непознатих младих и одважних људи, које вреди погледати. Погледајте и сами на овој адреси http://www.freebiking.org/galerije/main.php?g2_itemId=458.

Трагајући за једном песмом најпознатијег српског песника, родом из ових крајева, налетели смо на призор Пешачког мостића преко Пека, на предивни кањон ове златоносне заборављене реке, на слике напуштеног старог рудника злата и волфрама, на узвишене и самотне висове источносрпских планина, и на један величанствен водопад...

И што је најважније пожелели смо да  отпутујемо према Пеку, што је могуће пре...

Белешка уз слику: Због симболике броја (1111 m надморске висине), Велики Лисац називају и “Четири аса”. То је маркантна стена са које се пружа изванредан видик на околне врхове Хомоља, Дубашнице и Кучаја. Заправо, то је тромеђа поменутих области. Али, ту се наша шетња само завршава. Дуг је пут до врха Лисца, неозначен, а у његовом подножју, КАМЕЊЕ СРЕЋЕ! :-) А на почетку одлазимо до прелепог водопада Бук, чији се слапови сливају у каскадама одасвуд, преко камених облутака, преко друма, па доле, према долини...

Извор : http://www.freebiking.org/

Пробијање леда / Подршка аутору Мреже креативних људи

Слике Тихомира Стојановића: Ресе на дрвету, Пуцање леда, Пањ налик на главу коња, Дивља обала реке, Чамац-муљ-обала реке...

Нико још није утврдио колико на свету постоји Блогова. Сигурно више милиона?

Немогуће их је све упознати, како због језичких баријера тако и због великог броја. Међутим, они омогућују брзо писање и објављивање, и неслућене комуникације међу људима различитих језика и раса, различитих политичких и уметничких уверења.

Један од блогова на нашим просторима, на светској Мрежи је, и http://tihomirstojanovic.com/, Тихомира Стојановића, енергичног, креативног и неуморног блогера, оснивача Мреже креативних људи, мреже која разбија монотоност и ригидну једнообразност медијског простора. На блогу г. Стојановића открили смо више случајно, изузетно успеле фотографије, препоручујемо и другима да их погледају. Једноставно, Мрежа креативних људи, и на тај начин, пробија лед, који нам окива душу васколик век. Творац фотографија је заслужио сваку похвалу.

Препознајемо - на овим фотосима - иако то некоме може зазвучати патетично - бездану уметност, или како би Винавер рекао, природу ухваћену на спавању... Препоручујемо уредницима наших књижевних часописа, наравно онима радозналима (ако таквих још увек има?) да погледају споменуте слике, да их, ако њихов аутор дозволи, прештампавају... Штета је да да их не виде многе очи...

Скрећемо пажњу на овај чамац, што се насукао у муљу, као некакав бивши живот, о коме не знамо много. Колико је сличних живота последњсих година насукано у сличним ваалерима... Фотографија много може!!!

(М. Л)

Српски Балзак / Мирослав Тодоровић

Бела Тукадруз (алиас Мир. Лукић, 1950, Србија). 

Слика на дасци М. Аничића: Раб божји Мирослав

ЖИВОТ У МРЕЖИ РОМАНА

РОМАН/И У МРЕЖИ ЖИВОТА

Мирослав Лукић: Пасија по Амарилису, Браничево, Библиотека Кула, Пожаревац 2008.


Један из реда најпродуктивнијих српских писаца овог времена Мирослав Лукић аутор је на десетине романа, збирки поезије, есеја, антологија...Његова сабрана дела Уметност махагонија (32 наслова у 35 књига) објављена су 2002. , а већ 2006. Вечни чудесни коренови (22 тома, компакт диск). Лукић је оснивач и уредник Заветина, слови за врло значајног алтернативног издавача. Покретач је и уредник више књижевних часописа: Заветине, Дрво живота, Уметност махагонија... Лукић, јамачно, надомешћује празнину насталу због пасивног односа друштва према култури, поготову кад је књига у питању. Овај творитељ серије романа и новим делом Пасија по Амарилису потврђује високе литераране вредности свог стваралаштва као и определење да пише о животу и времену, о људским судбинама, друштвeним променама,социјалним и политичким превирањима, о смутној и трагичној збиљи потоње деценије 20. века

Из Алманаха за живу традицију, књижевност и алхемију 1, Мирослав Лукић, Теслина голубица/ дух Свети

Ваздушни колосеци: предео села у коме смо одрастали

Теслина голубица, Дух свети. Пред отварање Теслиног музеја у Београду, Винавер је објавио 17. маја 1955. године, у Републици, занимљив чланак ("Тајна Николе Тесле") у коме пише, да је опсесија Н. Тесле била - голубица. "У Музеју Николе Тесле налазимо многобројне слике Тесле, како храни голубове. (...) Тесла је хранио голубска јата, сабласно, претежно у поноћне часове крај једне катедрале у Њујорку. У том свом обреду, ради којега је напуштао свако друштво, Тесла је личио на прастарога врача. у једну Голубицу био је заљубљен и то коначно. Не зна се како ју је сахранио када је издахнула (чудновате су и противуречне изјаве његових помоћника) . Кадгод би Тесла осетио потребу за том голубицом, он би интезивно на њу мислио и она би се, вођена баснословним смислом за оријентацију (смисао својствен голубском робу) ( роду - да није шт. грешка ? - М. Л. ) и за пренос мисли, сместа јављала његовом заљубљеном погледу. Кад јој је дошло време да свисне, она се нагло јавила Тесли. Тесла прича : "Када је она пресвисла, нешто је из мога живота ишчезло. До тога часа знао сам поуздано да ћу своје потхвате извести, макако ми њихов програм изгледао прекомеран. Али, када је то нешто ишчезло из мога живота увидео сам да је мој животни задатак завршен".Тесла није присније општио са женама; сматајући себе "последњим из свога рода". "Занос са женом помутио би срећу проналазачеву, растројио би проналазача, па чак и развејао". " Проналазач као ја мора да се посвети математичком понирању у срж васионе". Тесла је ипак, био заљубљен - сматра Винаверу - у голубицу. Симбол. Винавер пише о томе откуда је Тесли дошао "симбол". Родитељи Теслини, отац и мајка, били су веома побожни православци. Слика Светога Духа, голуба, од које је Тесли дошао из најужег породичног окружења пралик Голубице. "Она игра - како пише Винавер - улогу и у староме и у новоме завету. Тесла је имао прилике да се њоме надахне на почађавелом иконостасу, у цркви у Смиљу и Госпићу. Тесла се до краја живота, осећао припадник једног малог народа, жељног мира, припадник народа Нојеве голубице. У последњим годинама свога живота Тесла је веровао грчевито у зраке смрти. Они би занавек, спречили и помисао напада од стране великих (Зраци смрти зауставили би све нападе). Имао сам прилику пред II светски рат да читам изворно писмо Теслино влади старога краја. Влада га је "ин еxтремис", преклињала : да нам саопшти тајну својих смртних зракова - да се спасемо. Тесла одговара : да му треба много година рада да тај свој изум оствари. Са том је мишљу Тесла и умро. Научници, у то доба, нису веровали у њу. Та мисао припада - Голубици која је зауставила и сам Нојев ковчег у брођењу и искрцала његове становнике, опет у свет. Голубица, пак, из Новог завета, - то је опет свети дух : када се Исус крштавао Во Јордање. Од њене белине блеште раздрта мрачна небеса, на икони у Смиљу. Тесла је својим проналасцима ОЗАРАВАЧ ТАМНОГА ВИЛАЈЕТА. Тамни вилајет био је читав наш свет пре Тесле и електричне озарености. Тесла је нашао у симболу голубице : нешто изузетно своје (...) Његова је основна идеја и његово основно надахнуће било : пренос енергије на даљине. У томе је успео. Који симбол живота света успева у непогрешном савлађивању даљина? Голуб. Данас се, шта више мисли да је голуб радарски снабдевен, ( јер када голуб западне у радарско поље он се помете). Тесла је у голубу наслутио непогрешнога савладника даљина. Голубица, коју је он волео нада све, долазила му је на мисаони позив. Тесла је, од детињства, добио као себи предодређен симбол - симбол голуба, симбол победе даљина. Он је живео тим својим симболом, чија је зрачења преносио у математичке једначине..."
Тако пише скоро раван о равном, Винавер о Тесли. Зна се да је Винавер докториирао на Сорбони физику, да је био изванредан музичар. Једино је овако нешто о Тесли написао Винавер; то не може бити случајно. Тесла је био први Србин, који је добио Нобелову награду као проланалазач, и вратио је. Југословен И. Андрић је први је Југословен који је добио Нобелову награду за књижевност и прихватио је. Затим се говорило о могућности да се предложи крајем 20. века за Нобелову награду за књижевност још понеко : покојни Попа, Миодраг Павловић...Милорад Павић. Ниједног од споменутих никада нисам доживљавао као генија, књижевног. Нико од њих није био опседнут Голубицом, Светим Духом, тајном Теслиних смртних зракова...Црњански је у младости написао једну од својих најпопуларнијих и најлепших песама, верујући у дејство његових мисли на даљину. "Суматраизам" и "Даљинизам" су биле опсесије младића. Ни Црњански није био геније. Спомињем неке од српских писаца, за које су сматрали да су највећи : али, колико су велики ако се мере са Гетеом и Пушкином?
Зашто баш Гете и Пушкин? Миодраг Сибиновић (професор славистике и преводилац) недавно је понудио убедљив одговор : " оба великана светске литературе сазнања о универзалној, општељудској вредности најлепших уметничких достигнућа националних књижевности - конкретизовали (су ) и на основу свог бављења српским фолклорним и историјским темама, на основу увида у српску народну поезију, коју је у својим књигама Европи и свету управо приказивао Вук Караџић". Мртви песници, светски песници, немачки и руски, добра су - мера. Том мером се могу одмерити тзв. српски најбољи песници 20. века. Гете је у РАЗГОВОРИМА СА ЕКЕРМАНОМ утемељио "свест О ПОСТОЈАЊУ СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, КАО СКУПУ ИЗУЗЕТНИХ НАЦИОНАЛНИХ ОСТВАРЕЊА КОЈА ЗБОГ СВОЈЕ ОБЈЕКТИВНЕ ВРЕДНОСТИ ИМАЈУ [ИРИ МЕ\УНАРОДНИ ЗНАЧАЈ И ПРИПАДАЈУ ЦЕЛОКУПНОЈ СВЕТСКОЈ КУЛТУРИ". Пушкин је, некако у исто време ( кад је Гете разговарао са Екерманом), "низом својих дела изузетно ефектно показивао и потврђивао тај универзални дух уметности. Пушкин је показивао и доказивао да универзализовање и неминовна глобализација светске културе којом се шире национални видици, заправо не анулира, већ, напротив, отвара простор и ствара потребу за афирмисање врхунских вредности националне културе(...)"
Пушкин се - подсећа Сибиновић - супроставио једном од првих руских модерних филозофа Петру Чаадајеву средином 30- тих година 19. века ( тј. тврдњама да Русија у својој историји нема ни једне светле тачке, да Русију историја духовног развоја човечанства није оплодила ни једном вредном истином...) , али је одао и дужно признање Чаадајеву: " Заиста, треба признати да је наш друштвени живот -жалостан. Да ово одсуство јавног мнења, та равнодушност према свему што је дужност, праведност и истина, то цинично презрење према људској мисли и достојанству - уистину могу довести до очајања. Ви сте добро учинили што сте све рекли гласно..." У српској књижевности 20. века, мало је писаца, који су, као Пушкин, и сви они којима је он био духовни отац у руској књижевности, служили једино својој, уметничкој истини "спремни да духовну слободу стојички плаћају и свим могућим животним мукама и сопственом главом". Ми смо у 19. веку имали Вука Караxића, а не Пушкина - који је "својим грандиозним поетским умом подстакао и олакшао улазак у врховну светску књижевност низу великих руских писаца, Гогољу, Љермонтову, Толстоју, Достојевском, Блоку, Јесењину, Цветајевој, Ахматовој и многим, многим другим. Писцима који нису били слуге царева, али ни робови мрака заосталости, или апстрактне фикције коју себични манипуланти називају "народ"(...)"
Архив НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, место где се инвентарисала уметност махагонија, где су се окупљале ствари које су надживеле своје сопственике, где се трагало за поезијом, оно истинском ( која - како је најједноставније описа француски песник Иф Бонфоа - "пажљиво чува сећање на воду која протиче кроз камењаре..."), имао је свој заштитни знак : две голубице у сунчевом спектру. Тумачења српске поезије настајале у 20. веку није да нема; али су понекад шематска, хуманистичка и досадна. Говори се и пише о неколико песника, при том се верује и заступа став да поезија има универзалне квалитете и очекује се од евентуалних читаоца таквих тумачења да знају шта је - добра песма. Има и тумачења по којима поезија настаје у оквирима одређеног културног, политичког и поетичког корпуса, контекста. Када је реч о песничком стварању, или производњи, током 20. века у оквирима српске културе и књижевности, најмање се аналитички говори и пише о развоју поезије, стваралачком развоју песника, о неприродним условима у којима се развијало песничко стварање. Врло је моћна књижевна лаж, поникла у тзв. институцијама књижевности, или на тзв. српском књижевном тржишту, на којем владају од почетка до краја 20. века различити ауторитети. (Познати песници, "непознати" песници, уредници, престижни издавачи, ташти издавачи, академски критичари, популарни новинари, мецене, кланови...) Доба модернизма јавило се закаснело у Европи, закаснело на Балкану, и има толико личности заведених модернизмом. Ваљанијих, релевенатних, отрежњујућих, реалистичних студија о српској култури 20. века нема . Нити има на претек поезије, која је доиста Почетак поезије. Основа српске културе 20. века је оболела, болесна; добро је да се то схвати што пре. Не лирика, већ поезија другог и трећег ступња, човеков и уметнички пут ка Богочовеку, могао би помоћи у лечењу основа српске културе. Најбоље примере те врсте поезије нашли смо у аутора који себе нису сматрали песницима у најужем смислу речи ( Велимировић, Ј. Поповић, Винавер, Шејка, А. Лукић...) Критиковали су ме што нисам поштовао уобичајену конвенцију, поделу на стихове и прозу. Зашто бих? Поглед би, ионако скучен, у том случају био још скученији. Могао сам саставити антологију песама у прози српских песника 20. века (подстичем некога истраживача и антологичара да то покуша!) , али ја сам свесно саставио антологију поезије, знајући да СТИХ и ПОЕЗИЈА нису истоветни. Што не значи да не знам да се проза и стих историјски и поетички и лингвистички - како је запазио Месконик - не разликују. "Разликују се по степену, а не по врсти". Нисам наводио здраворазумско објашњење разлике између прозе и стиха Джеремија Бентама ( " Када редови испуњавају простор до краја десне маргине, говоримо о прози; када то није случај, говоримо о стиху" ). Трагао сам за поезијом (макар да је реч и о фрагментима), која је писана са намером да покаже апсолутну вредност националне књижевности и културе. Кажем трагао, јер су многе странице које су се мени учиниле вредним биле затурене, заклоњене.. Идеологија потискивања - оличена у снажном христоборачком покрету , који је победио после доласка на власт комуниста у Југославији - опустошила је српску културу 20. века; потиксивање је наметнуло разне мистификације, естетизације и "несумњиве" ауторитете. Многи ће бити заборављени, кроз десет, петнаест или двадесет година, па и низ песника из ове антологије...Књижевној лажи је отворено велико поље дејства у другој половини 20. века у српској култури, како преко диригованих великих монополских издавача, тако и уз помоћ незнања новинских пискарала, плаћеника високотиражних листова, једноумних универзитетских професора тумача књижевности и других кројача судбина милиона људи, па и песника...поезије. Књижевну лаж треба разобличавати. Постоји цена која се мора платити за књижевну истину, као уосталом и за поезију. Ми нисмо имали књижевних генија међу песницима. Више је било самозванаца, чак знатан број залуталих у књижевност. Као народ, у 20. веку имали смо научника песничке имагинације, генија Николу Теслу, чију је тајну проникнуо, наслутио Винавер, књижевна величина првога реда. И овај Архив има своју тајну, која је руководила њенога оснивача, када је бирао и скупљао из несређене и пожутеле магацинске књиге српске поезије 20. века, макар фрагменте надахнуте Теслином голубицом, Духом светим...

(М. Л)*

* Прелиминарно објављено у АЛМАНАХУ за живи традицију, књижевност и слхемију, 1, 1998. год., у Београду

Стварање утицајног књижевног електронског медија

Породична Кућа Лукића у Мишљеновцу, код Кучева, с-и Србија

Заветине и Мобаров институт су покренуте са вером да су часописи и књиге вечни новац, светски капитал. То је девиза Едиције ЗАВЕТИНА, београдских Заветина, које су покренуте пре више од четврт века, као тзв. Алтернативна или Пишчева издања. Заветине су опстале више од четврт века без ичије помоћи, пре свега без помоћи и СФРЈ и СР Србије. Мирослав Лукић је основао и објављивао неколико књижевних часописа (Заветине, Дрво живота, Уметност махагонија. Трећа Србија, Идентитет, Посебна породична заветина, Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, и Велику магазу). Успео је да објави на стотине бројева споменутих часописа, истина у тиражима невеликим. Домет штампаних ствари у ограниченим тиражима је, признајмо, ограничен. Заветине су, из тога гета малих тиража, изашле захваљујући званичним веб презентацијама Заветина, блогосфери Заветина и интернет издањима својих часописа...Захваљујући овом Блогу, одавде се може кренути у својеврсни електронски лавиринт београдских Заветина, иза којих не стоји ни велики ни прљав капитал, већ несебичност и неуморност српског писца, антологичара, романописца, уредника, издавача Мирослава Лукића. Заветине су дословно Мирослав Лукић са својим најближим сарадницима, а преко њих и њега, и она друга, у штампаним медијима у Србији и свету, често невидљива, исконска, или погрешно описана, друга Србија.
У намери да потпомогне очување живе традиције, књижевности и алхемије, антропологије, упоредне религије, старог и новог балканског наслеђа, општекорисног за све слојеве српског друштва, Европе и човечанства, исконске културе, националне, европске и светске, Лукић је основао ово Сазвежђе ЗАВЕТИНА, које може прерасти и у друштво, асоцијацију, организацију, књижевно-културну, пре свега, која би откривала закопане вредности - блага у најширем смислу речи, и припомогла општој обнови народног духа и вредности, вредновања и превредновања, ширења како класичне тако и савремене или модерне књижевности, националне, европскер, светске, пружајући прилику за стварање и оглашавање - преко великих књижевних конкурса - великом кругу даровитих појединаца без обзира на националну, верску или политичку припадност, људима неоптерећеним политичким или расним и другим предрасудама. Сазвежђе Заветина тако може постати својевсрна Зона преливања, где би се различитост европских нација и култура и књижевности укрштала, преплитала, стварајући нешто много боље ђто Србија, Европа и свет до сада нису имали...
Са више од стотинак објављених књига, са више од стотинак бројева објављених свесака, часописа, Заветине су показале и доказале да се може опстати и као алтернативни, неофицијелни издавач, немонополски, невладин, ненаметачки, и да се при томе не буде у опакој власти једног узаног или ширег круга ограничених визија...
Додељујући две књижевне награде, Дрво живота и Амблем тајног писма света, Заветине су зауставиле опаку и погубну инфлацију књижевних награда у Србији.
Упркос свему томе, штампани медији у Србији, игноришу и феномен и постојање Заветина.
Заветине су практично морале да се за све изборе саме. Тако је и стварање и покретање овог Блога део те стратегије борбе и самоорганизованости у једном свету који је дубоко огрезао у себичности, наметачком духу и самодовољности.
Овде су отворени они прозори, који су у Србији иначе затворени. Одавде можете погледати и далеко унапред и далеко уназад, горе према звездама, и доле, где зјапе понори и бездани уметности и противуречности једног друштва.
Позивамо на сарадњу све заинтересоване писце.
Препоручујемо посетиоцима овог Блога да своје пријатеље свуда по свету обавесте о постојању овог Сазвежђа.
ЗАВЕТИНЕ - Цео свет