Ваздушни колосеци: предео села у коме смо одрастали
Теслина голубица, Дух свети. Пред отварање Теслиног музеја у Београду, Винавер је објавио 17. маја 1955. године, у Републици, занимљив чланак ("Тајна Николе Тесле") у коме пише, да је опсесија Н. Тесле била - голубица. "У Музеју Николе Тесле налазимо многобројне слике Тесле, како храни голубове. (...) Тесла је хранио голубска јата, сабласно, претежно у поноћне часове крај једне катедрале у Њујорку. У том свом обреду, ради којега је напуштао свако друштво, Тесла је личио на прастарога врача. у једну Голубицу био је заљубљен и то коначно. Не зна се како ју је сахранио када је издахнула (чудновате су и противуречне изјаве његових помоћника) . Кадгод би Тесла осетио потребу за том голубицом, он би интезивно на њу мислио и она би се, вођена баснословним смислом за оријентацију (смисао својствен голубском робу) ( роду - да није шт. грешка ? - М. Л. ) и за пренос мисли, сместа јављала његовом заљубљеном погледу. Кад јој је дошло време да свисне, она се нагло јавила Тесли. Тесла прича : "Када је она пресвисла, нешто је из мога живота ишчезло. До тога часа знао сам поуздано да ћу своје потхвате извести, макако ми њихов програм изгледао прекомеран. Али, када је то нешто ишчезло из мога живота увидео сам да је мој животни задатак завршен".Тесла није присније општио са женама; сматајући себе "последњим из свога рода". "Занос са женом помутио би срећу проналазачеву, растројио би проналазача, па чак и развејао". " Проналазач као ја мора да се посвети математичком понирању у срж васионе". Тесла је ипак, био заљубљен - сматра Винаверу - у голубицу. Симбол. Винавер пише о томе откуда је Тесли дошао "симбол". Родитељи Теслини, отац и мајка, били су веома побожни православци. Слика Светога Духа, голуба, од које је Тесли дошао из најужег породичног окружења пралик Голубице. "Она игра - како пише Винавер - улогу и у староме и у новоме завету. Тесла је имао прилике да се њоме надахне на почађавелом иконостасу, у цркви у Смиљу и Госпићу. Тесла се до краја живота, осећао припадник једног малог народа, жељног мира, припадник народа Нојеве голубице. У последњим годинама свога живота Тесла је веровао грчевито у зраке смрти. Они би занавек, спречили и помисао напада од стране великих (Зраци смрти зауставили би све нападе). Имао сам прилику пред II светски рат да читам изворно писмо Теслино влади старога краја. Влада га је "ин еxтремис", преклињала : да нам саопшти тајну својих смртних зракова - да се спасемо. Тесла одговара : да му треба много година рада да тај свој изум оствари. Са том је мишљу Тесла и умро. Научници, у то доба, нису веровали у њу. Та мисао припада - Голубици која је зауставила и сам Нојев ковчег у брођењу и искрцала његове становнике, опет у свет. Голубица, пак, из Новог завета, - то је опет свети дух : када се Исус крштавао Во Јордање. Од њене белине блеште раздрта мрачна небеса, на икони у Смиљу. Тесла је својим проналасцима ОЗАРАВАЧ ТАМНОГА ВИЛАЈЕТА. Тамни вилајет био је читав наш свет пре Тесле и електричне озарености. Тесла је нашао у симболу голубице : нешто изузетно своје (...) Његова је основна идеја и његово основно надахнуће било : пренос енергије на даљине. У томе је успео. Који симбол живота света успева у непогрешном савлађивању даљина? Голуб. Данас се, шта више мисли да је голуб радарски снабдевен, ( јер када голуб западне у радарско поље он се помете). Тесла је у голубу наслутио непогрешнога савладника даљина. Голубица, коју је он волео нада све, долазила му је на мисаони позив. Тесла је, од детињства, добио као себи предодређен симбол - симбол голуба, симбол победе даљина. Он је живео тим својим симболом, чија је зрачења преносио у математичке једначине..."
Тако пише скоро раван о равном, Винавер о Тесли. Зна се да је Винавер докториирао на Сорбони физику, да је био изванредан музичар. Једино је овако нешто о Тесли написао Винавер; то не може бити случајно. Тесла је био први Србин, који је добио Нобелову награду као проланалазач, и вратио је. Југословен И. Андрић је први је Југословен који је добио Нобелову награду за књижевност и прихватио је. Затим се говорило о могућности да се предложи крајем 20. века за Нобелову награду за књижевност још понеко : покојни Попа, Миодраг Павловић...Милорад Павић. Ниједног од споменутих никада нисам доживљавао као генија, књижевног. Нико од њих није био опседнут Голубицом, Светим Духом, тајном Теслиних смртних зракова...Црњански је у младости написао једну од својих најпопуларнијих и најлепших песама, верујући у дејство његових мисли на даљину. "Суматраизам" и "Даљинизам" су биле опсесије младића. Ни Црњански није био геније. Спомињем неке од српских писаца, за које су сматрали да су највећи : али, колико су велики ако се мере са Гетеом и Пушкином?
Зашто баш Гете и Пушкин? Миодраг Сибиновић (професор славистике и преводилац) недавно је понудио убедљив одговор : " оба великана светске литературе сазнања о универзалној, општељудској вредности најлепших уметничких достигнућа националних књижевности - конкретизовали (су ) и на основу свог бављења српским фолклорним и историјским темама, на основу увида у српску народну поезију, коју је у својим књигама Европи и свету управо приказивао Вук Караџић". Мртви песници, светски песници, немачки и руски, добра су - мера. Том мером се могу одмерити тзв. српски најбољи песници 20. века. Гете је у РАЗГОВОРИМА СА ЕКЕРМАНОМ утемељио "свест О ПОСТОЈАЊУ СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, КАО СКУПУ ИЗУЗЕТНИХ НАЦИОНАЛНИХ ОСТВАРЕЊА КОЈА ЗБОГ СВОЈЕ ОБЈЕКТИВНЕ ВРЕДНОСТИ ИМАЈУ [ИРИ МЕ\УНАРОДНИ ЗНАЧАЈ И ПРИПАДАЈУ ЦЕЛОКУПНОЈ СВЕТСКОЈ КУЛТУРИ". Пушкин је, некако у исто време ( кад је Гете разговарао са Екерманом), "низом својих дела изузетно ефектно показивао и потврђивао тај универзални дух уметности. Пушкин је показивао и доказивао да универзализовање и неминовна глобализација светске културе којом се шире национални видици, заправо не анулира, већ, напротив, отвара простор и ствара потребу за афирмисање врхунских вредности националне културе(...)"
Пушкин се - подсећа Сибиновић - супроставио једном од првих руских модерних филозофа Петру Чаадајеву средином 30- тих година 19. века ( тј. тврдњама да Русија у својој историји нема ни једне светле тачке, да Русију историја духовног развоја човечанства није оплодила ни једном вредном истином...) , али је одао и дужно признање Чаадајеву: " Заиста, треба признати да је наш друштвени живот -жалостан. Да ово одсуство јавног мнења, та равнодушност према свему што је дужност, праведност и истина, то цинично презрење према људској мисли и достојанству - уистину могу довести до очајања. Ви сте добро учинили што сте све рекли гласно..." У српској књижевности 20. века, мало је писаца, који су, као Пушкин, и сви они којима је он био духовни отац у руској књижевности, служили једино својој, уметничкој истини "спремни да духовну слободу стојички плаћају и свим могућим животним мукама и сопственом главом". Ми смо у 19. веку имали Вука Караxића, а не Пушкина - који је "својим грандиозним поетским умом подстакао и олакшао улазак у врховну светску књижевност низу великих руских писаца, Гогољу, Љермонтову, Толстоју, Достојевском, Блоку, Јесењину, Цветајевој, Ахматовој и многим, многим другим. Писцима који нису били слуге царева, али ни робови мрака заосталости, или апстрактне фикције коју себични манипуланти називају "народ"(...)"
Архив НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, место где се инвентарисала уметност махагонија, где су се окупљале ствари које су надживеле своје сопственике, где се трагало за поезијом, оно истинском ( која - како је најједноставније описа француски песник Иф Бонфоа - "пажљиво чува сећање на воду која протиче кроз камењаре..."), имао је свој заштитни знак : две голубице у сунчевом спектру. Тумачења српске поезије настајале у 20. веку није да нема; али су понекад шематска, хуманистичка и досадна. Говори се и пише о неколико песника, при том се верује и заступа став да поезија има универзалне квалитете и очекује се од евентуалних читаоца таквих тумачења да знају шта је - добра песма. Има и тумачења по којима поезија настаје у оквирима одређеног културног, политичког и поетичког корпуса, контекста. Када је реч о песничком стварању, или производњи, током 20. века у оквирима српске културе и књижевности, најмање се аналитички говори и пише о развоју поезије, стваралачком развоју песника, о неприродним условима у којима се развијало песничко стварање. Врло је моћна књижевна лаж, поникла у тзв. институцијама књижевности, или на тзв. српском књижевном тржишту, на којем владају од почетка до краја 20. века различити ауторитети. (Познати песници, "непознати" песници, уредници, престижни издавачи, ташти издавачи, академски критичари, популарни новинари, мецене, кланови...) Доба модернизма јавило се закаснело у Европи, закаснело на Балкану, и има толико личности заведених модернизмом. Ваљанијих, релевенатних, отрежњујућих, реалистичних студија о српској култури 20. века нема . Нити има на претек поезије, која је доиста Почетак поезије. Основа српске културе 20. века је оболела, болесна; добро је да се то схвати што пре. Не лирика, већ поезија другог и трећег ступња, човеков и уметнички пут ка Богочовеку, могао би помоћи у лечењу основа српске културе. Најбоље примере те врсте поезије нашли смо у аутора који себе нису сматрали песницима у најужем смислу речи ( Велимировић, Ј. Поповић, Винавер, Шејка, А. Лукић...) Критиковали су ме што нисам поштовао уобичајену конвенцију, поделу на стихове и прозу. Зашто бих? Поглед би, ионако скучен, у том случају био још скученији. Могао сам саставити антологију песама у прози српских песника 20. века (подстичем некога истраживача и антологичара да то покуша!) , али ја сам свесно саставио антологију поезије, знајући да СТИХ и ПОЕЗИЈА нису истоветни. Што не значи да не знам да се проза и стих историјски и поетички и лингвистички - како је запазио Месконик - не разликују. "Разликују се по степену, а не по врсти". Нисам наводио здраворазумско објашњење разлике између прозе и стиха Джеремија Бентама ( " Када редови испуњавају простор до краја десне маргине, говоримо о прози; када то није случај, говоримо о стиху" ). Трагао сам за поезијом (макар да је реч и о фрагментима), која је писана са намером да покаже апсолутну вредност националне књижевности и културе. Кажем трагао, јер су многе странице које су се мени учиниле вредним биле затурене, заклоњене.. Идеологија потискивања - оличена у снажном христоборачком покрету , који је победио после доласка на власт комуниста у Југославији - опустошила је српску културу 20. века; потиксивање је наметнуло разне мистификације, естетизације и "несумњиве" ауторитете. Многи ће бити заборављени, кроз десет, петнаест или двадесет година, па и низ песника из ове антологије...Књижевној лажи је отворено велико поље дејства у другој половини 20. века у српској култури, како преко диригованих великих монополских издавача, тако и уз помоћ незнања новинских пискарала, плаћеника високотиражних листова, једноумних универзитетских професора тумача књижевности и других кројача судбина милиона људи, па и песника...поезије. Књижевну лаж треба разобличавати. Постоји цена која се мора платити за књижевну истину, као уосталом и за поезију. Ми нисмо имали књижевних генија међу песницима. Више је било самозванаца, чак знатан број залуталих у књижевност. Као народ, у 20. веку имали смо научника песничке имагинације, генија Николу Теслу, чију је тајну проникнуо, наслутио Винавер, књижевна величина првога реда. И овај Архив има своју тајну, која је руководила њенога оснивача, када је бирао и скупљао из несређене и пожутеле магацинске књиге српске поезије 20. века, макар фрагменте надахнуте Теслином голубицом, Духом светим...
Тако пише скоро раван о равном, Винавер о Тесли. Зна се да је Винавер докториирао на Сорбони физику, да је био изванредан музичар. Једино је овако нешто о Тесли написао Винавер; то не може бити случајно. Тесла је био први Србин, који је добио Нобелову награду као проланалазач, и вратио је. Југословен И. Андрић је први је Југословен који је добио Нобелову награду за књижевност и прихватио је. Затим се говорило о могућности да се предложи крајем 20. века за Нобелову награду за књижевност још понеко : покојни Попа, Миодраг Павловић...Милорад Павић. Ниједног од споменутих никада нисам доживљавао као генија, књижевног. Нико од њих није био опседнут Голубицом, Светим Духом, тајном Теслиних смртних зракова...Црњански је у младости написао једну од својих најпопуларнијих и најлепших песама, верујући у дејство његових мисли на даљину. "Суматраизам" и "Даљинизам" су биле опсесије младића. Ни Црњански није био геније. Спомињем неке од српских писаца, за које су сматрали да су највећи : али, колико су велики ако се мере са Гетеом и Пушкином?
Зашто баш Гете и Пушкин? Миодраг Сибиновић (професор славистике и преводилац) недавно је понудио убедљив одговор : " оба великана светске литературе сазнања о универзалној, општељудској вредности најлепших уметничких достигнућа националних књижевности - конкретизовали (су ) и на основу свог бављења српским фолклорним и историјским темама, на основу увида у српску народну поезију, коју је у својим књигама Европи и свету управо приказивао Вук Караџић". Мртви песници, светски песници, немачки и руски, добра су - мера. Том мером се могу одмерити тзв. српски најбољи песници 20. века. Гете је у РАЗГОВОРИМА СА ЕКЕРМАНОМ утемељио "свест О ПОСТОЈАЊУ СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, КАО СКУПУ ИЗУЗЕТНИХ НАЦИОНАЛНИХ ОСТВАРЕЊА КОЈА ЗБОГ СВОЈЕ ОБЈЕКТИВНЕ ВРЕДНОСТИ ИМАЈУ [ИРИ МЕ\УНАРОДНИ ЗНАЧАЈ И ПРИПАДАЈУ ЦЕЛОКУПНОЈ СВЕТСКОЈ КУЛТУРИ". Пушкин је, некако у исто време ( кад је Гете разговарао са Екерманом), "низом својих дела изузетно ефектно показивао и потврђивао тај универзални дух уметности. Пушкин је показивао и доказивао да универзализовање и неминовна глобализација светске културе којом се шире национални видици, заправо не анулира, већ, напротив, отвара простор и ствара потребу за афирмисање врхунских вредности националне културе(...)"
Пушкин се - подсећа Сибиновић - супроставио једном од првих руских модерних филозофа Петру Чаадајеву средином 30- тих година 19. века ( тј. тврдњама да Русија у својој историји нема ни једне светле тачке, да Русију историја духовног развоја човечанства није оплодила ни једном вредном истином...) , али је одао и дужно признање Чаадајеву: " Заиста, треба признати да је наш друштвени живот -жалостан. Да ово одсуство јавног мнења, та равнодушност према свему што је дужност, праведност и истина, то цинично презрење према људској мисли и достојанству - уистину могу довести до очајања. Ви сте добро учинили што сте све рекли гласно..." У српској књижевности 20. века, мало је писаца, који су, као Пушкин, и сви они којима је он био духовни отац у руској књижевности, служили једино својој, уметничкој истини "спремни да духовну слободу стојички плаћају и свим могућим животним мукама и сопственом главом". Ми смо у 19. веку имали Вука Караxића, а не Пушкина - који је "својим грандиозним поетским умом подстакао и олакшао улазак у врховну светску књижевност низу великих руских писаца, Гогољу, Љермонтову, Толстоју, Достојевском, Блоку, Јесењину, Цветајевој, Ахматовој и многим, многим другим. Писцима који нису били слуге царева, али ни робови мрака заосталости, или апстрактне фикције коју себични манипуланти називају "народ"(...)"
Архив НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, место где се инвентарисала уметност махагонија, где су се окупљале ствари које су надживеле своје сопственике, где се трагало за поезијом, оно истинском ( која - како је најједноставније описа француски песник Иф Бонфоа - "пажљиво чува сећање на воду која протиче кроз камењаре..."), имао је свој заштитни знак : две голубице у сунчевом спектру. Тумачења српске поезије настајале у 20. веку није да нема; али су понекад шематска, хуманистичка и досадна. Говори се и пише о неколико песника, при том се верује и заступа став да поезија има универзалне квалитете и очекује се од евентуалних читаоца таквих тумачења да знају шта је - добра песма. Има и тумачења по којима поезија настаје у оквирима одређеног културног, политичког и поетичког корпуса, контекста. Када је реч о песничком стварању, или производњи, током 20. века у оквирима српске културе и књижевности, најмање се аналитички говори и пише о развоју поезије, стваралачком развоју песника, о неприродним условима у којима се развијало песничко стварање. Врло је моћна књижевна лаж, поникла у тзв. институцијама књижевности, или на тзв. српском књижевном тржишту, на којем владају од почетка до краја 20. века различити ауторитети. (Познати песници, "непознати" песници, уредници, престижни издавачи, ташти издавачи, академски критичари, популарни новинари, мецене, кланови...) Доба модернизма јавило се закаснело у Европи, закаснело на Балкану, и има толико личности заведених модернизмом. Ваљанијих, релевенатних, отрежњујућих, реалистичних студија о српској култури 20. века нема . Нити има на претек поезије, која је доиста Почетак поезије. Основа српске културе 20. века је оболела, болесна; добро је да се то схвати што пре. Не лирика, већ поезија другог и трећег ступња, човеков и уметнички пут ка Богочовеку, могао би помоћи у лечењу основа српске културе. Најбоље примере те врсте поезије нашли смо у аутора који себе нису сматрали песницима у најужем смислу речи ( Велимировић, Ј. Поповић, Винавер, Шејка, А. Лукић...) Критиковали су ме што нисам поштовао уобичајену конвенцију, поделу на стихове и прозу. Зашто бих? Поглед би, ионако скучен, у том случају био још скученији. Могао сам саставити антологију песама у прози српских песника 20. века (подстичем некога истраживача и антологичара да то покуша!) , али ја сам свесно саставио антологију поезије, знајући да СТИХ и ПОЕЗИЈА нису истоветни. Што не значи да не знам да се проза и стих историјски и поетички и лингвистички - како је запазио Месконик - не разликују. "Разликују се по степену, а не по врсти". Нисам наводио здраворазумско објашњење разлике између прозе и стиха Джеремија Бентама ( " Када редови испуњавају простор до краја десне маргине, говоримо о прози; када то није случај, говоримо о стиху" ). Трагао сам за поезијом (макар да је реч и о фрагментима), која је писана са намером да покаже апсолутну вредност националне књижевности и културе. Кажем трагао, јер су многе странице које су се мени учиниле вредним биле затурене, заклоњене.. Идеологија потискивања - оличена у снажном христоборачком покрету , који је победио после доласка на власт комуниста у Југославији - опустошила је српску културу 20. века; потиксивање је наметнуло разне мистификације, естетизације и "несумњиве" ауторитете. Многи ће бити заборављени, кроз десет, петнаест или двадесет година, па и низ песника из ове антологије...Књижевној лажи је отворено велико поље дејства у другој половини 20. века у српској култури, како преко диригованих великих монополских издавача, тако и уз помоћ незнања новинских пискарала, плаћеника високотиражних листова, једноумних универзитетских професора тумача књижевности и других кројача судбина милиона људи, па и песника...поезије. Књижевну лаж треба разобличавати. Постоји цена која се мора платити за књижевну истину, као уосталом и за поезију. Ми нисмо имали књижевних генија међу песницима. Више је било самозванаца, чак знатан број залуталих у књижевност. Као народ, у 20. веку имали смо научника песничке имагинације, генија Николу Теслу, чију је тајну проникнуо, наслутио Винавер, књижевна величина првога реда. И овај Архив има своју тајну, која је руководила њенога оснивача, када је бирао и скупљао из несређене и пожутеле магацинске књиге српске поезије 20. века, макар фрагменте надахнуте Теслином голубицом, Духом светим...
(М. Л)*
* Прелиминарно објављено у АЛМАНАХУ за живи традицију, књижевност и слхемију, 1, 1998. год., у Београду
Нема коментара:
Постави коментар