 | ||
| Бела Тукадруз (алиас Мир. Лукић, 1950, Србија). | Слика на дасци М. Аничића: Раб божји Мирослав |
РОМАН/И У МРЕЖИ ЖИВОТА
Мирослав Лукић: Пасија по Амарилису, Браничево, Библиотека Кула, Пожаревац 2008.
Један из реда најпродуктивнијих српских писаца овог времена Мирослав Лукић аутор је на десетине романа, збирки поезије, есеја, антологија...Његова сабрана дела Уметност махагонија (32 наслова у 35 књига) објављена су 2002. , а већ 2006. Вечни чудесни коренови (22 тома, компакт диск). Лукић је оснивач и уредник Заветина, слови за врло значајног алтернативног издавача. Покретач је и уредник више књижевних часописа: Заветине, Дрво живота, Уметност махагонија... Лукић, јамачно, надомешћује празнину насталу због пасивног односа друштва према култури, поготову кад је књига у питању. Овај творитељ серије романа и новим делом Пасија по Амарилису потврђује високе литераране вредности свог стваралаштва као и определење да пише о животу и времену, о људским судбинама, друштвeним променама,социјалним и политичким превирањима, о смутној и трагичној збиљи потоње деценије 20. века
. Века – вукодава. Лукић низом својих романа, с пуно стваралачког слуха, твори слику - фреску овог времена, исписује српску „људску комедију“ на размеђи миленијума. Овај писац доследан свом стваралачком вјерују исписује књиге које дишу на време и живот у којем су настале. Отуда су, поред високих естетских и литерарних вредности, својеврсно сведочанство. Литерарно, добоме.
С/трпљиво је Лукић одолеo пошастима постмодернистичког експеримента који је усмеравала политика и идеологија. Будућем читаоцу се завешатавала књижевност као „игра речима, игра једнака за све“. На цени су били романи о Ничему, приче о „Марковим конацима“, теме живота су скрајнуте, књижевност рачвала у два тока: први, постмоде- рнистички који је здушно подржаван и глорификован од стране званичне, официјелне критике, други стварносни, игнорисан, био у запећку, као и писац ових редова, чекао да се магла подигне, истина исплови. Речи које је написала В. Тријић у поводу дела М. Тохоља осликавају и литерарни ангажман и значај Мирослава Лукића, као писца, Издавача, покретача часописа, и, Награда које исправљају неправде и враћају достојанство Речи и писца. Тријић пише: „Тумачећи савремену српску историју кроз мисаону призму Достојевског, као борбу за очување православља као последњег националног упоришта, обнавља ангажман који су имале и Сеобе Милоша Црњанског. Од понора пропаганде који је сам ископао прозивањем многих „окривљених“ од главешина НАТО до Милорада Павића као оличења кукавичког и кукавног повлачења српске књижевности у фантазију онда када је било најпотребније њено усправљање у улози моћног браника националног идентитета, аутор се ограђује постављањем јунака- приповедача између себе и свог романескног света. Он рачуна на промућурног читаоца коме нису потребне ни лекције из историје ни оперетске јадиковке да би схватио непоправљивост националне пропасти или прозрео дубину јунакове патње.
КП, као остварењу истинског приповедачког мајсторства, припада истакнуто место у самом средишту српског културног живота. Чини нам се да би до другачијег закључка могли да воде само вануметнички разлози.“Онај „црни талас“ је, ипак, одолео, није се распршио о идеолошке хриди. Лукић је доследно, по цену прећуткивања, уз још неколицину писаца остао на бранику истинске књижевности. Новобјављени Пасија по Амарилису је романескна сторија, тешких животних садржаја оних који су усуд ових простора. Сама реч пасија-мучење, трпељење, телесни бол; муке и страдања Христова, и време посвећено успомени на та страдања асоцира на усудност човековог боравка на земљи. Лукић је храбро својим делом „отворио велику тему“, исписао српску трагедију, чију је фабулу као врстан есејиста проткао бриљантним нитима - мислима којима је снажио властите мисли, успостављао континуитет како са својим ранијим делима (и, уопште, књижевном) традицијом, кроз скривене и изравне цитате, медитације, алузије. У овом роману присутни су на свој начин и кроз Лукићеву духовну и наративну оптику Метерлник, Борхес, Езенштајн, Шкловски, Пастернак, Моцарт, Шекспир, Сервантес, Лопе де Вега, Алан По, Гогољ, Хрушчов, Берија...,Чехов, Толстој, Џибран..., што свакако доприноси осбености и препознатљивости Лукићевог стварања. С друге стране, Лукићев књижевни поступак је својеврсна потврда Борхесове тезе да сви писци света пишу једну књигу. У тој једној књизи литерарни драгуљи овог писца светле и сведоче.
О стварању, Лукић, у фабулу романа уписује: „Читав живот посветих трагању за јединственом Формом. Да би Форма, етика форме пронашла мене у времену кад сам као песник схватио и признао ограничења људског језика, схвативши да сам увек помало изван њега. Пронашла ме је реалност. Све што написах: беше мукотрпно, сложено искуство; дотицах га фрагментарно, ту и тамо. То дело доживљавам као несумњив израз усамљеништва у савременој култури које ће временом постати оно што и јесте у својој најдубљој суштини: изазов српског неофицијализма. Био бих уништен да морам своју праву личност претворити у пуку спољашњост, лишену стварности. Не прихватам ту врсту самоубиства. Писао сам, пишем, јер ме привлачи напетост, тражење и проналажење. Ако бих написао да сам знао шта ћу писати у тренутку када беху писане моје прве књиге , то би била лаж. У суштини, залазио сам у свет, тачније у свет самог себе да бих открио нелично, унутар самог мог бића. Писати, како вели Кунерт, „значи распростирати се попут таласа у свим правцима без граница, обухватити и расветљивати сваки пут све више оно што је Непознато. Писати: због тога што писање не представља ништа коначно већ само импулсе: зато што је то почетак без краја, увек нови први пут, као вођење љубави или бол. Док год човек пише он избегава пропаст, али се она не може у потпуности избећи; и зато ја пишем: да се суочим са светом док се он полако распада у ништавило.“Лукићево стваралаштво то и јесте, Суочавање са светом, животом, стварношћу и њеним истинама. Његово романсијерско платно је брижљиво проткано мислима знаних мислиоца, писаца, и иних, с којима његова мисао успостваља везу и стапа се у легуру нарације. Њена окосница је буран живот приказан кроз читаву галерију ликова „понижених и увређених“ у чијем средишту је мистериозна смрт, самоубиство Августине, жене, Филипа Сенковића који, у првом лицу, исписује своју, и не само своју, животну одисеју. Око, тог за Филипа Сенковића мистериозног догађаја, шире се концентрични кругови нарације. Они обухватају поред животних прича ликова, атмосферу и боју једног времена. Све те приче се сливају у једну, у романескну слику времена и судбина и надовезују на претходне Лукићеве романе. Високе књижевне вредности ових романа, који стварносну грађу литерарно уоквирују, су у упечатљивој документарности о једном добу и времену кроз коју се прелама животна драма Србије
Фабула је згуснута, крцата причама које могу бити и самосталне целине, које у укупности чине роман. У првом лицу казивана сторија предочава аутентични опис атмосфере студентског града коју наратор Мученик добре наде претаче у животне реченице. Одјеци опоре стварности плаве описе који су сурова поезија живота чији су садржаји горчина, лаж, обмана, превара, злоба, завист, стрепња и неизвесност, усамљеност у мноштву као феномен урбаног живота. На хоризонту многих описа збитија, фрагмената сурове животне одисеје, отвара се, траје прича, коју Лукић попут Хамваша препуста читаоцу и његовој имагинацији.
Неразјашњења смрт Августине Сенковић отвара романескну сторију крцату прикљученијима. Кроз њих ова животописна проза предочава слику времена и мноштва људских судбина, речју: слику друштва, из пера, и живота, писца снажне ерудиције и изузетне енергије. Он истиче да „иза добрих песама и романа, почива несрећа, одличне песме и романи су дарови – доживљаја који је био прави“. Аутентичност атмсфере је сугестивно дочарана тако да читаоц има утисак да је и сам у амбијенту фабуле. Мистериозна смрт, самоубиство нараторове супруге, на годишњицу смрти Ј.Б.Тита отвара тему која се рачва у све стране. Из фабуле повремено искре иронијски и сатирични испламсаји једног времена и друштва које је својевремено Домановићева профетска визура навештавала. Смрт своје супруге наратор доживњава као заверу да би „као писац заувек умукнуо“. Али, трагедија једне жене, кошмар њеног супруга, коме је једино стало до Истине, неизвестан живот њене деце, обасјава живот-е читаве галерије ликова, дух и атмосферу времена у којем „дух трагедије није у томе да непријатељ убије непријатеља већ у томе да друг убије друга. Да кум осрамоти кума.“ Ретроспективним пасажима, животописном фабулом, особеног даха и колорита писац тумара „кроз мрачни лавиринт епохе Хокус-покуса, стиже до старогрчких Еринеја“, трага за Истином као одговором и спасом од мôре стварности. У том трагању обрео се у лавиринту стаклених зидова, пише и одмотава судбине споредних ликова кроз које провлачи приче са темом сумње и завере. Енигма смрти је вољом писца који трага за истином раскрилила широко платно животних судбина, са толико ликова и ситуација, отворила судбоносну тему ових простора.
Песник и критичар А. Лукић с правом истиче да у „ Пасији по Амарилису „ има толико ликова и ситуација, као на каквом великом вашару, да је немогуће све пребројити, и некмоли о свему томе писати...“
Фабулу овог романа не треба препричавати, треба је пажљивим читањем откривати, јер колико год да је овај роман биографија њеног главног јунака, она је и зрнце биографије која је и читаочева. И када није она је у неким енергијама а да то и не знамо. Лукић је писао и описивао жестоко, из очаја, из дубине душе, јунака који трага за Истином и открива нам друго лице људске природе. И система. Филип Сенковић је распет између стварне и дубоке љубави према Августини коју су спутавала искушења свакодневног живота, сусрети са другим женама, с друге стране сумња у Августинину верност коју је мајсторски описао у рукавцима фабуле, у пасусима у којима се описивала сторија, њеном унутрашњем таласању, а нарочито, када невидљиве душевне вртлоге треточи у реченице садржинског и есенцијалног набоја.
Сенковићева одисеја је описана, сигурном руком мајстора прозе, сензибилитетом реалистичког писца дочарана је повест о животу и трагедији мноштва ликова ( Пуковника Амарилиса, Језавеле (мајка, ташта), Дон Виолентни (зет, шурак), Брена, (сестра,свастика) Лисовића, Mагдалене Солдатовић...Аксела, Пикове даме, Г-ђе X...) и краха епохе хокус-покуса. Дочаран је кошмар града и идилично спокојство села које је Сенковићу азил и оаза, а које је идеологија довела на руб пропасти. Лукић, попут Тургењева, описује природу, његов јунак медитира и знана искуства својих претходника натапа својим животом и доживљајем. Држи се Бодлерових савета: „ Буди увек песник, чак и у прози. Јак стил (ништа лепше од општих места). Најпре почни, а, потом прибегни логици и рашчлањавању. Освојити свакодневну грозничавост...“Мноштво ретроспекцијских пасажа надопуњује композициону разрађеност романа у којем се животно памћење преплиће и утапа у архитектонику, сложене и слојевите, фабуле овог комплексног романа. Евоцирани су дани младости, војничког живота, стваралачких почетака и атмосфере везане за књижевно деловање...Сви ти сегменти су успешно и зналачки укомпоновани у епику романа у којем се случај Августине Сенковић опсервира кроз призму знаних примера и из светске литературе. Књижевност на овај начин „решава“ енигму стварности, трагична смрт обелодањује живот, разоткрива карактере многих ликова. У фабули романа се находе бројни антологијски сижетци и поглавља која осветљавају у друге нивое романа. Невероватна, бурна стварност кафкијанске атмосвере хучи попут реке, смењују се догађаји као на филмској траци, нарација је згуснута са обиљем епизода које се склапају у романескну целину пасије.
Главни јунак пише: Трагична смрт Августине Сенковић притисла ме је апокалиптичним доживљајима : у мени су се спојили и спријатељили ужаси који се никад нису знали. Писао сам, хтео сам да разјасним смрт жене која ми је родила синове. Отиснуо сам се низ једну тајну, тајну која нема краја. Доспео сам, посматрајући све, из своје душе , до онога до чега је дошао Толстој пишући скицу своје „Историје јучерашњег дана“. Пишући о неразјашњеној смрти Августине Сенковић, за себе, преживљавао сам агонију европског
хуманизма.Преживљавао је кроз личну агонију и агонију једног времена и народа који се обрео на суровој позорници животне стварности. Кроз лик Филипа Сенковића , писца и ерудите, мислиоца кадрог да свој живот и судбину види и кроз цивилизацијска искуства, као својеврсну метафору овопросторног кошмара, остварен је овај, по много чему изузетан роман и као потврда библијске истине „да нема ништа ново под сунцем“. Осим дела који који те истине воздижу на ниво универзалне истине овоземаљског бивства које је Лукић, српски Балзак, оставио отвореним за нове романескне сторије.
Један из реда најпродуктивнијих српских писаца овог времена Мирослав Лукић аутор је на десетине романа, збирки поезије, есеја, антологија...Његова сабрана дела Уметност махагонија (32 наслова у 35 књига) објављена су 2002. , а већ 2006. Вечни чудесни коренови (22 тома, компакт диск). Лукић је оснивач и уредник Заветина, слови за врло значајног алтернативног издавача. Покретач је и уредник више књижевних часописа: Заветине, Дрво живота, Уметност махагонија... Лукић, јамачно, надомешћује празнину насталу због пасивног односа друштва према култури, поготову кад је књига у питању. Овај творитељ серије романа и новим делом Пасија по Амарилису потврђује високе литераране вредности свог стваралаштва као и определење да пише о животу и времену, о људским судбинама, друштвeним променама,социјалним и политичким превирањима, о смутној и трагичној збиљи потоње деценије 20. века
. Века – вукодава. Лукић низом својих романа, с пуно стваралачког слуха, твори слику - фреску овог времена, исписује српску „људску комедију“ на размеђи миленијума. Овај писац доследан свом стваралачком вјерују исписује књиге које дишу на време и живот у којем су настале. Отуда су, поред високих естетских и литерарних вредности, својеврсно сведочанство. Литерарно, добоме.
С/трпљиво је Лукић одолеo пошастима постмодернистичког експеримента који је усмеравала политика и идеологија. Будућем читаоцу се завешатавала књижевност као „игра речима, игра једнака за све“. На цени су били романи о Ничему, приче о „Марковим конацима“, теме живота су скрајнуте, књижевност рачвала у два тока: први, постмоде- рнистички који је здушно подржаван и глорификован од стране званичне, официјелне критике, други стварносни, игнорисан, био у запећку, као и писац ових редова, чекао да се магла подигне, истина исплови. Речи које је написала В. Тријић у поводу дела М. Тохоља осликавају и литерарни ангажман и значај Мирослава Лукића, као писца, Издавача, покретача часописа, и, Награда које исправљају неправде и враћају достојанство Речи и писца. Тријић пише: „Тумачећи савремену српску историју кроз мисаону призму Достојевског, као борбу за очување православља као последњег националног упоришта, обнавља ангажман који су имале и Сеобе Милоша Црњанског. Од понора пропаганде који је сам ископао прозивањем многих „окривљених“ од главешина НАТО до Милорада Павића као оличења кукавичког и кукавног повлачења српске књижевности у фантазију онда када је било најпотребније њено усправљање у улози моћног браника националног идентитета, аутор се ограђује постављањем јунака- приповедача између себе и свог романескног света. Он рачуна на промућурног читаоца коме нису потребне ни лекције из историје ни оперетске јадиковке да би схватио непоправљивост националне пропасти или прозрео дубину јунакове патње.
КП, као остварењу истинског приповедачког мајсторства, припада истакнуто место у самом средишту српског културног живота. Чини нам се да би до другачијег закључка могли да воде само вануметнички разлози.“Онај „црни талас“ је, ипак, одолео, није се распршио о идеолошке хриди. Лукић је доследно, по цену прећуткивања, уз још неколицину писаца остао на бранику истинске књижевности. Новобјављени Пасија по Амарилису је романескна сторија, тешких животних садржаја оних који су усуд ових простора. Сама реч пасија-мучење, трпељење, телесни бол; муке и страдања Христова, и време посвећено успомени на та страдања асоцира на усудност човековог боравка на земљи. Лукић је храбро својим делом „отворио велику тему“, исписао српску трагедију, чију је фабулу као врстан есејиста проткао бриљантним нитима - мислима којима је снажио властите мисли, успостављао континуитет како са својим ранијим делима (и, уопште, књижевном) традицијом, кроз скривене и изравне цитате, медитације, алузије. У овом роману присутни су на свој начин и кроз Лукићеву духовну и наративну оптику Метерлник, Борхес, Езенштајн, Шкловски, Пастернак, Моцарт, Шекспир, Сервантес, Лопе де Вега, Алан По, Гогољ, Хрушчов, Берија...,Чехов, Толстој, Џибран..., што свакако доприноси осбености и препознатљивости Лукићевог стварања. С друге стране, Лукићев књижевни поступак је својеврсна потврда Борхесове тезе да сви писци света пишу једну књигу. У тој једној књизи литерарни драгуљи овог писца светле и сведоче.
О стварању, Лукић, у фабулу романа уписује: „Читав живот посветих трагању за јединственом Формом. Да би Форма, етика форме пронашла мене у времену кад сам као песник схватио и признао ограничења људског језика, схвативши да сам увек помало изван њега. Пронашла ме је реалност. Све што написах: беше мукотрпно, сложено искуство; дотицах га фрагментарно, ту и тамо. То дело доживљавам као несумњив израз усамљеништва у савременој култури које ће временом постати оно што и јесте у својој најдубљој суштини: изазов српског неофицијализма. Био бих уништен да морам своју праву личност претворити у пуку спољашњост, лишену стварности. Не прихватам ту врсту самоубиства. Писао сам, пишем, јер ме привлачи напетост, тражење и проналажење. Ако бих написао да сам знао шта ћу писати у тренутку када беху писане моје прве књиге , то би била лаж. У суштини, залазио сам у свет, тачније у свет самог себе да бих открио нелично, унутар самог мог бића. Писати, како вели Кунерт, „значи распростирати се попут таласа у свим правцима без граница, обухватити и расветљивати сваки пут све више оно што је Непознато. Писати: због тога што писање не представља ништа коначно већ само импулсе: зато што је то почетак без краја, увек нови први пут, као вођење љубави или бол. Док год човек пише он избегава пропаст, али се она не може у потпуности избећи; и зато ја пишем: да се суочим са светом док се он полако распада у ништавило.“Лукићево стваралаштво то и јесте, Суочавање са светом, животом, стварношћу и њеним истинама. Његово романсијерско платно је брижљиво проткано мислима знаних мислиоца, писаца, и иних, с којима његова мисао успостваља везу и стапа се у легуру нарације. Њена окосница је буран живот приказан кроз читаву галерију ликова „понижених и увређених“ у чијем средишту је мистериозна смрт, самоубиство Августине, жене, Филипа Сенковића који, у првом лицу, исписује своју, и не само своју, животну одисеју. Око, тог за Филипа Сенковића мистериозног догађаја, шире се концентрични кругови нарације. Они обухватају поред животних прича ликова, атмосферу и боју једног времена. Све те приче се сливају у једну, у романескну слику времена и судбина и надовезују на претходне Лукићеве романе. Високе књижевне вредности ових романа, који стварносну грађу литерарно уоквирују, су у упечатљивој документарности о једном добу и времену кроз коју се прелама животна драма Србије
Фабула је згуснута, крцата причама које могу бити и самосталне целине, које у укупности чине роман. У првом лицу казивана сторија предочава аутентични опис атмосфере студентског града коју наратор Мученик добре наде претаче у животне реченице. Одјеци опоре стварности плаве описе који су сурова поезија живота чији су садржаји горчина, лаж, обмана, превара, злоба, завист, стрепња и неизвесност, усамљеност у мноштву као феномен урбаног живота. На хоризонту многих описа збитија, фрагмената сурове животне одисеје, отвара се, траје прича, коју Лукић попут Хамваша препуста читаоцу и његовој имагинацији.
Неразјашњења смрт Августине Сенковић отвара романескну сторију крцату прикљученијима. Кроз њих ова животописна проза предочава слику времена и мноштва људских судбина, речју: слику друштва, из пера, и живота, писца снажне ерудиције и изузетне енергије. Он истиче да „иза добрих песама и романа, почива несрећа, одличне песме и романи су дарови – доживљаја који је био прави“. Аутентичност атмсфере је сугестивно дочарана тако да читаоц има утисак да је и сам у амбијенту фабуле. Мистериозна смрт, самоубиство нараторове супруге, на годишњицу смрти Ј.Б.Тита отвара тему која се рачва у све стране. Из фабуле повремено искре иронијски и сатирични испламсаји једног времена и друштва које је својевремено Домановићева профетска визура навештавала. Смрт своје супруге наратор доживњава као заверу да би „као писац заувек умукнуо“. Али, трагедија једне жене, кошмар њеног супруга, коме је једино стало до Истине, неизвестан живот њене деце, обасјава живот-е читаве галерије ликова, дух и атмосферу времена у којем „дух трагедије није у томе да непријатељ убије непријатеља већ у томе да друг убије друга. Да кум осрамоти кума.“ Ретроспективним пасажима, животописном фабулом, особеног даха и колорита писац тумара „кроз мрачни лавиринт епохе Хокус-покуса, стиже до старогрчких Еринеја“, трага за Истином као одговором и спасом од мôре стварности. У том трагању обрео се у лавиринту стаклених зидова, пише и одмотава судбине споредних ликова кроз које провлачи приче са темом сумње и завере. Енигма смрти је вољом писца који трага за истином раскрилила широко платно животних судбина, са толико ликова и ситуација, отворила судбоносну тему ових простора.
Песник и критичар А. Лукић с правом истиче да у „ Пасији по Амарилису „ има толико ликова и ситуација, као на каквом великом вашару, да је немогуће све пребројити, и некмоли о свему томе писати...“
Фабулу овог романа не треба препричавати, треба је пажљивим читањем откривати, јер колико год да је овај роман биографија њеног главног јунака, она је и зрнце биографије која је и читаочева. И када није она је у неким енергијама а да то и не знамо. Лукић је писао и описивао жестоко, из очаја, из дубине душе, јунака који трага за Истином и открива нам друго лице људске природе. И система. Филип Сенковић је распет између стварне и дубоке љубави према Августини коју су спутавала искушења свакодневног живота, сусрети са другим женама, с друге стране сумња у Августинину верност коју је мајсторски описао у рукавцима фабуле, у пасусима у којима се описивала сторија, њеном унутрашњем таласању, а нарочито, када невидљиве душевне вртлоге треточи у реченице садржинског и есенцијалног набоја.
Сенковићева одисеја је описана, сигурном руком мајстора прозе, сензибилитетом реалистичког писца дочарана је повест о животу и трагедији мноштва ликова ( Пуковника Амарилиса, Језавеле (мајка, ташта), Дон Виолентни (зет, шурак), Брена, (сестра,свастика) Лисовића, Mагдалене Солдатовић...Аксела, Пикове даме, Г-ђе X...) и краха епохе хокус-покуса. Дочаран је кошмар града и идилично спокојство села које је Сенковићу азил и оаза, а које је идеологија довела на руб пропасти. Лукић, попут Тургењева, описује природу, његов јунак медитира и знана искуства својих претходника натапа својим животом и доживљајем. Држи се Бодлерових савета: „ Буди увек песник, чак и у прози. Јак стил (ништа лепше од општих места). Најпре почни, а, потом прибегни логици и рашчлањавању. Освојити свакодневну грозничавост...“Мноштво ретроспекцијских пасажа надопуњује композициону разрађеност романа у којем се животно памћење преплиће и утапа у архитектонику, сложене и слојевите, фабуле овог комплексног романа. Евоцирани су дани младости, војничког живота, стваралачких почетака и атмосфере везане за књижевно деловање...Сви ти сегменти су успешно и зналачки укомпоновани у епику романа у којем се случај Августине Сенковић опсервира кроз призму знаних примера и из светске литературе. Књижевност на овај начин „решава“ енигму стварности, трагична смрт обелодањује живот, разоткрива карактере многих ликова. У фабули романа се находе бројни антологијски сижетци и поглавља која осветљавају у друге нивое романа. Невероватна, бурна стварност кафкијанске атмосвере хучи попут реке, смењују се догађаји као на филмској траци, нарација је згуснута са обиљем епизода које се склапају у романескну целину пасије.
Главни јунак пише: Трагична смрт Августине Сенковић притисла ме је апокалиптичним доживљајима : у мени су се спојили и спријатељили ужаси који се никад нису знали. Писао сам, хтео сам да разјасним смрт жене која ми је родила синове. Отиснуо сам се низ једну тајну, тајну која нема краја. Доспео сам, посматрајући све, из своје душе , до онога до чега је дошао Толстој пишући скицу своје „Историје јучерашњег дана“. Пишући о неразјашњеној смрти Августине Сенковић, за себе, преживљавао сам агонију европског
хуманизма.Преживљавао је кроз личну агонију и агонију једног времена и народа који се обрео на суровој позорници животне стварности. Кроз лик Филипа Сенковића , писца и ерудите, мислиоца кадрог да свој живот и судбину види и кроз цивилизацијска искуства, као својеврсну метафору овопросторног кошмара, остварен је овај, по много чему изузетан роман и као потврда библијске истине „да нема ништа ново под сунцем“. Осим дела који који те истине воздижу на ниво универзалне истине овоземаљског бивства које је Лукић, српски Балзак, оставио отвореним за нове романескне сторије.
Мирослав Тодоровић
Нема коментара:
Постави коментар