Повратно коло

Повратно коло
ГЛАВНА КАПИЈА САЗВЕЖЂА З

Translate

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Приказивање постова са ознаком ЛеЗ 0003142. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком ЛеЗ 0003142. Прикажи све постове

среда, 30. септембар 2015.

МИСИЈА.... / Бела Тукадруз

МИ­СИ­ЈА, КО ЈУ ЈЕ СПРЕ­ЧА­ВАО, И СПРЕ­ЧА­ВА (ЈОШ УВЕК)?
Из­да­ва­ње ча­со­пи­са, ју­че и да­нас (у Бе­о­гра­ду) – сва­ка­ко је до­бар по­ка­за­тељ. Ни­је ла­ко. Из ви­ше раз­ло­га. Срп­ски књи­жев­ни гла­сник, на при­мер, ко­ји је ство­рио из­ве­сну шко­лу, си­стем и иде­ју, на­ла­зио се – пре­ма ре­чи­ма Бран­ка Ла­за­ре­ви­ћа – у ма­лој, пра­шња­вој, жу­тој со­би­ци у Ско­пљан­ској ули­ци, са јед­ном пле­ха­ном фу­ру­ном, две-три фо­то­гра­фи­је о зи­ду, са ра­фо­ви­ма од нео­бо­је­них ча­мо­вих да­са­ка пу­них рас­по­ре­ђе­них све­за­ка, са рас­кли­ма­та­ним и ма­сти­лом по­ка­па­ним пи­са­ћим сто­лом, са три про­зо­ра ко­ји ни­су има­ли ни за­сто­ре, без за­сто­ра на по­ду чи­је су да­ске шкри­па­ле – у тој и та­квој пра­шња­вој со­би­ци до ко­је се до­пи­ра­ло, пр­во, кроз је­дан узак ход­ник не­рав­но ци­гла­ма по­пло­чан, кроз, дру­го, ма­ло дво­ри­ште са не­ко­ли­ко бед­них ку­ћи­ца са вра­ти­ма увек отво­ре­ним из ко­јих се осе­ћа­ли ме­мла и ру­бље ко­је се пе­ре, са­ги­њу­ћи се ис­под ру­бља ко­је је ви­си­ло на ко­ноп­ци­ма, кроз јед­ну ру­пу пу­ну ком­пле­та Гла­сни­ка и кан­це­ла­ри­ју ко­ја је гле­да­ла на дво­ри­ште – у тој и та­квој жу­тој со­би­ци чи­ји су про­зо­ри гле­да­ли на Ско­пљан­ску ули­цу у ко­јој ни­кад ни­је би­ло сун­ца не­го са­мо те­шких ко­ла ко­ја су шкри­па­ла и ко­чи­ја­ша ко­ји су се де­ра­ли и ту­кли ко­ње – ра­ђа­ла се, уоб­ли­ча­ва­ла се, про­па­ги­ра­ла се књи­жев­но-умет­нич­ка и на­уч­на ми­сао ко­јој се, по оп­се­гу, мо­же да ста­ви као упо­ре­ђе­ње, са­мо наш­ро­ман­ти­зам. Кад Гла­сник до­би­је свог исто­ри­ча­ра иде­ја (не­ка са­мо то не бу­де ка­кав би­о­граф!), ин­те­ли­гент­ног и да­ро­ви­тог, ко­ји ће уме­ти да га ста­ви у про­јек­ци­ју, и да из­вр­ши по­ре­ђе­ње, и да му на­ђе пра­во ме­сто у пре­се­ку на­ше ми­сли – ње­гов ро­до­на­чел­ник и он има­ће сре­ди­шно ме­сто у пан­те­о­ну на­ше ми­сли.
Бран­ко Ла­за­ре­вић твр­ди да је Срп­ски књи­жев­ни гла­сник глав­но де­ло Бог­да­на По­по­ви­ћа
Пон­ти­фекс мак­си­мус је био Бог­дан По­по­вић. Сви око ње­га би­ли су хор ко­ји је од­го­ва­рао на ње­го­ва јек­те­ни­ја. Би­ло је ди­сци­пли­не и би­ло је хи­је­рар­хи­је. Чи­тав це­за­ро-па­пи­зам. По­сто­јао је и чи­тав кар­ди­нал­ски збор. Он је имао и свој ко­декс и свој ин­декс. И свој суд. Ко је ушао у Гла­сник, или до­шао на Уни­вер­зи­тет, про­шао је кроз игле­не уши; про­шао је кроз па­као и чи­сти­ли­ште и сад је у ра­ју… По­сто­јао је из­ве­стан це­ре­мо­ни­јал и чи­тав про­то­кол. Пре­ча­ни су бо­ја­жљи­во при­сту­па­ли и, ве­шти­ји и са­ви­тљи­ви­ји, лак­ше ула­зи­ли. Про­тив­ни­ци су тај скуп ин­те­лек­ту­а­ла­ца на­зи­ва­ли ко­те­ри­јом. Скер­лић ни­је из­бе­га­вао да ка­же, да је то ко­те­ри­ја, али је до­да­вао да с њом ни­је за­до­во­љан са­мо онај ко­ји у њу ни­је пу­штен, и да је то ко­те­ри­ја, али ко­те­ри­ја да­ро­ви­тих ин­те­лек­ту­а­ла­ца. Мо­ра се ре­ћи и под­ву­ћи да су се о то­ме ску­пу ви­ше бри­ну­ли дру­ги ко­ји­ма је то ви­ше би­ло по­треб­но, не­го­ли Бог­дан По­по­вић под чи­јим је име­ном фир­ма би­ла при­ја­вље­на пу­бли­ци…
Срп­ски књи­жев­ни гла­сник  из­др­жа­вао се прет­пла­том, без по­мо­ћи он­да­шње кра­ље­ви­не Ср­би­је и од­ре­ђе­них ми­ни­стар­ста­ва. Ра­ди­ка­ли ка­да су до­ла­зи­ли на власт он­да по­ма­га­ли су нов­ча­но дру­ги ча­со­пис то­га вре­ме­на Де­ло. Као и да­нас. Ми­ни­стар­ства Ср­би­је или ло­кал­на са­мо­у­пра­ва фи­нан­сиј­ски пот­по­ма­жу из­ла­же­ње ве­ћи­не књи­жев­них ча­со­пи­са у Ср­би­ји. Ко­ли­ко нам је по­зна­то је­ди­но Еди­ци­ја Заветине“ не до­би­ја ни­ка­кву фи­нан­сиј­ску пот­по­ру за сво­је ча­со­пи­се: Заветине Плус ул­тра, Др­во жи­во­та, Умет­ност ма­ха­го­ни­ја и Тре­ћа Ср­би­ја. До по­чет­ка про­ле­ћа 2007. об­ја­вље­но је 30 бро­је­ва За­ве­ти­на, и по 27 бро­је­ва ча­со­пи­са Др­во жи­во­та, Умет­ност ма­ха­го­ни­ја и Тре­ћа Ср­би­ја. За­ве­ти­не су об­ја­ви­ле – за ових по­след­њих се­дам го­ди­на – 111 бро­је­ва ча­со­пи­са – без ичи­је по­мо­ћи. То ни­је ла­ко. Ни­кад ни­је би­ло ла­ко. Из­да­ва­ње ча­со­пи­са од­у­век бе­ја­ше ми­си­ја.
Зна­чи ли то да су се осни­вач и уред­ни­ци „Еди­ци­је Заветине“ за­мо­ри­ли? Од­лу­чи­ли су не­што дру­го: да два сво­ја ча­со­пи­са – Заветине Плус ул­тра и Др­во жи­во­та – пре­ба­це у је­дан, у овај, у По­себ­ну по­ро­дич­ну за­ве­ти­ну. Иде­ја о по­кре­та­њу По­себ­не по­ро­дич­не за­ве­ти­не по­сто­ја­ла је и пре 25. го­ди­на, ка­да је уоста­лом пр­ви пут и об­ја­вљен та­кав је­дан пла­кат с а из­ве­сним про­гла­сом. Два ча­со­пи­са су се, ево, сли­ла у је­дан.
Дру­га два ча­со­пи­са „Еди­ци­је Заветине“ – Умет­ност ма­ха­го­ни­ја и Тре­ћа Ср­би­ја  та­ко­ђе ће се, кроз ко­ји ме­сец сли­ти у је­дан дру­ги, у лист за су­че­ља­ва­ње
Мо­же­мо се сло­жи­ти са по­кој­ним Б. Ла­за­ре­ви­ћем да је Срп­ски књи­жев­ни гла­сник не са­мо глав­но де­ло Б. По­по­ви­ћа, већ и да је од­и­грао сво­ју уло­гу, то јест уно­ше­ња Евро­пе, на ши­ри на­чин у Ср­би­ју, и на­ро­чи­то фран­цу­ског ду­ха. Од­и­грао је и сво­ју дру­гу уло­гу – тра­же­ња Ср­би­је и ње­ног из­ра­жа­ва­ња. Из­вр­шио је и уло­гу при­би­ра­ња свих ср­би­јан­ских, срп­ских и ју­го­сло­вен­ских сна­га и по­сле­ни­ка.
Дао је и тзв. бе­о­град­ски стил. – Уз све то тре­ба до­да­ти да је Бог­дан По­по­вић ис­пе­вао је­дан стил (ка­ко ка­же Б. Ла­за­ре­вић) ко­ји је по­стао стил ве­ли­ког де­ла на­ше књи­жев­но­сти и до у сме­шно стил ње­го­вих уче­ни­ка и апо­сто­ла. То по­след­ње је до­тле до­шло да је це­лој тој пле­ја­ди, ко­ја ни­је има­ла ни­шта у се­би од пра­ве бог­да­нов­шти­не, да­ла мр­твач­ки из­глед. Она је да­ла са­мо тај ње­гов ис­пе­ван и из­ра­ђен стил. Ис­под ње­га је би­ло све пра­зно. Они ни­су мо­гли да ка­жу ње­го­ву ми­сао и да ис­тре­пе­ре ње­го­ву емо­ци­ју. Мо­гли су са­мо стил и то су да­ли. Да­ли су из­ве­сну, та­ко да ка­жем, бал­са­ми­ра­ну књи­жев­ност: му­ми­је ми­сли, фо­си­ле осе­ћа­ња. Али у све­му то­ме би­ло је не­чег ја­ко на­ка­ле­мље­ног…
Тре­ба­ло би ис­тра­жи­ва­ти те му­ми­је, ту бал­са­ми­ра­ну или но­ви­ју срп­ску би­ро­крат­ску књи­жев­ност и ње­не ак­те­ре… Не ште­де­ћи ни­ко­га; кри­ти­ку­ју­ћи и нај­бо­ље – та­мо где за то има до­брих раз­ло­га и ар­гу­ме­на­та.
Што се у овом ра­ду и чи­ни… Га­се­ћи се и по­ла­ко уми­ру­ћи Б. По­по­вић тра­жи од Ла­за­ре­ви­ћа да се при­ми ми­си­је. – Ми­си­је, ми­си­је, тре­ба да се при­ми­те ми­си­је… И Ла­за­ре­вић се, игром суд­би­не и по­нај­ви­ше во­љом но­вих го­спо­да­ра, уме­сто ми­си­је, при­мио уло­ге ба­што­ва­на, ар­хи­тек­те вр­то­ва… Ча­со­пи­си За­ве­ти­на“ не­ма­ју на­ме­ру ни­шта да скри­ва­ју ни­ти ико­га да або­ли­ра­ју; ако то ни­је сва­ће­но до са­да, би­ће су­тра и пре­ко­су­тра, ве­ру­је­мо. То на­рав­но, има сво­ју це­ну…


       = извор: Бела Тукадруз: УМЕТ­НОСТ ДИ­ЈАГ­НО­ЗЕ И УМЕТ­НОСТ ЛЕ­ЧЕ­ЊА, једно од потпоглавља књиге припремљене за штампу