Translate

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

понедељак, 09. фебруар 2009.

Српски Балзак / Мирослав Тодоровић



Бела Тукадруз (алиас Мир. Лукић, 1950, Србија).  Слика на дасци М. Аничића: Раб божји Мирослав
ЖИВОТ У МРЕЖИ РОМАНА
РОМАН/И У МРЕЖИ ЖИВОТА



Мирослав Лукић: Пасија по Амарилису, Браничево, Библиотека Кула, Пожаревац 2008.


Један из реда најпродуктивнијих српских писаца овог времена Мирослав Лукић аутор је на десетине романа, збирки поезије, есеја, антологија...Његова сабрана дела Уметност махагонија (32 наслова у 35 књига) објављена су 2002. , а већ 2006. Вечни чудесни коренови (22 тома, компакт диск). Лукић је оснивач и уредник Заветина, слови за врло значајног алтернативног издавача. Покретач је и уредник више књижевних часописа: Заветине, Дрво живота, Уметност махагонија... Лукић, јамачно, надомешћује празнину насталу због пасивног односа друштва према култури, поготову кад је књига у питању. Овај творитељ серије романа и новим делом Пасија по Амарилису потврђује високе литераране вредности свог стваралаштва као и определење да пише о животу и времену, о људским судбинама, друштвeним променама,социјалним и политичким превирањима, о смутној и трагичној збиљи потоње деценије 20. века. Века – вукодава. Лукић низом својих романа, с пуно стваралачког слуха, твори слику - фреску овог времена, исписује српску „људску комедију“ на размеђи миленијума. Овај писац доследан свом стваралачком вјерују исписује књиге које дишу на време и живот у којем су настале. Отуда су, поред високих естетских и литерарних вредности, својеврсно сведочанство. Литерарно, добоме.
С/трпљиво је Лукић одолеo пошастима постмодернистичког експеримента који је усмеравала политика и идеологија. Будућем читаоцу се завешатавала књижевност као „игра речима, игра једнака за све“. На цени су били романи о Ничему, приче о „Марковим конацима“, теме живота су скрајнуте, књижевност рачвала у два тока: први, постмоде- рнистички који је здушно подржаван и глорификован од стране званичне, официјелне критике, други стварносни, игнорисан, био у запећку, као и писац ових редова, чекао да се магла подигне, истина исплови. Речи које је написала В. Тријић у поводу дела М. Тохоља осликавају и литерарни ангажман и значај Мирослава Лукића, као писца, Издавача, покретача часописа, и, Награда које исправљају неправде и враћају достојанство Речи и писца. Тријић пише: „Тумачећи савремену српску историју кроз мисаону призму Достојевског, као борбу за очување православља као последњег националног упоришта, обнавља ангажман који су имале и Сеобе Милоша Црњанског. Од понора пропаганде који је сам ископао прозивањем многих „окривљених“ од главешина НАТО до Милорада Павића као оличења кукавичког и кукавног повлачења српске књижевности у фантазију онда када је било најпотребније њено усправљање у улози моћног браника националног идентитета, аутор се ограђује постављањем јунака- приповедача између себе и свог романескног света. Он рачуна на промућурног читаоца коме нису потребне ни лекције из историје ни оперетске јадиковке да би схватио непоправљивост националне пропасти или прозрео дубину јунакове патње.
КП, као остварењу истинског приповедачког мајсторства, припада истакнуто место у самом средишту српског културног живота. Чини нам се да би до другачијег закључка могли да воде само вануметнички разлози.“
Онај „црни талас“ је, ипак, одолео, није се распршио о идеолошке хриди. Лукић је доследно, по цену прећуткивања, уз још неколицину писаца остао на бранику истинске књижевности. Новобјављени Пасија по Амарилису је романескна сторија, тешких животних садржаја оних који су усуд ових простора. Сама реч пасија-мучење, трпељење, телесни бол; муке и страдања Христова, и време посвећено успомени на та страдања асоцира на усудност човековог боравка на земљи. Лукић је храбро својим делом „отворио велику тему“, исписао српску трагедију, чију је фабулу као врстан есејиста проткао бриљантним нитима - мислима којима је снажио властите мисли, успостављао континуитет како са својим ранијим делима (и, уопште, књижевном) традицијом, кроз скривене и изравне цитате, медитације, алузије. У овом роману присутни су на свој начин и кроз Лукићеву духовну и наративну оптику Метерлник, Борхес, Езенштајн, Шкловски, Пастернак, Моцарт, Шекспир, Сервантес, Лопе де Вега, Алан По, Гогољ, Хрушчов, Берија...,Чехов, Толстој, Џибран..., што свакако доприноси осбености и препознатљивости Лукићевог стварања. С друге стране, Лукићев књижевни поступак је својеврсна потврда Борхесове тезе да сви писци света пишу једну књигу. У тој једној књизи литерарни драгуљи овог писца светле и сведоче.
О стварању, Лукић, у фабулу романа уписује: „Читав живот посветих трагању за јединственом Формом. Да би Форма, етика форме пронашла мене у времену кад сам као песник схватио и признао ограничења људског језика, схвативши да сам увек помало изван њега. Пронашла ме је реалност. Све што написах: беше мукотрпно, сложено искуство; дотицах га фрагментарно, ту и тамо. То дело доживљавам као несумњив израз усамљеништва у савременој култури које ће временом постати оно што и јесте у својој најдубљој суштини: изазов српског неофицијализма. Био бих уништен да морам своју праву личност претворити у пуку спољашњост, лишену стварности. Не прихватам ту врсту самоубиства. Писао сам, пишем, јер ме привлачи напетост, тражење и проналажење. Ако бих написао да сам знао шта ћу писати у тренутку када беху писане моје прве књиге , то би била лаж. У суштини, залазио сам у свет, тачније у свет самог себе да бих открио нелично, унутар самог мог бића. Писати, како вели Кунерт, „значи распростирати се попут таласа у свим правцима без граница, обухватити и расветљивати сваки пут све више оно што је Непознато. Писати: због тога што писање не представља ништа коначно већ само импулсе: зато што је то почетак без краја, увек нови први пут, као вођење љубави или бол. Док год човек пише он избегава пропаст, али се она не може у потпуности избећи; и зато ја пишем: да се суочим са светом док се он полако распада у ништавило.“Лукићево стваралаштво то и јесте, Суочавање са светом, животом, стварношћу и њеним истинама. Његово романсијерско платно је брижљиво проткано мислима знаних мислиоца, писаца, и иних, с којима његова мисао успостваља везу и стапа се у легуру нарације. Њена окосница је буран живот приказан кроз читаву галерију ликова „понижених и увређених“ у чијем средишту је мистериозна смрт, самоубиство Августине, жене, Филипа Сенковића који, у првом лицу, исписује своју, и не само своју, животну одисеју. Око, тог за Филипа Сенковића мистериозног догађаја, шире се концентрични кругови нарације. Они обухватају поред животних прича ликова, атмосферу и боју једног времена. Све те приче се сливају у једну, у романескну слику времена и судбина и надовезују на претходне Лукићеве романе. Високе књижевне вредности ових романа, који стварносну грађу литерарно уоквирују, су у упечатљивој документарности о једном добу и времену кроз коју се прелама животна драма Србије
Фабула је згуснута, крцата причама које могу бити и самосталне целине, које у укупности чине роман. У првом лицу казивана сторија предочава аутентични опис атмосфере студентског града коју наратор Мученик добре наде претаче у животне реченице. Одјеци опоре стварности плаве описе који су сурова поезија живота чији су садржаји горчина, лаж, обмана, превара, злоба, завист, стрепња и неизвесност, усамљеност у мноштву као феномен урбаног живота. На хоризонту многих описа збитија, фрагмената сурове животне одисеје, отвара се, траје прича, коју Лукић попут Хамваша препуста читаоцу и његовој имагинацији.
Неразјашњења смрт Августине Сенковић отвара романескну сторију крцату прикљученијима. Кроз њих ова животописна проза предочава слику времена и мноштва људских судбина, речју: слику друштва, из пера, и живота, писца снажне ерудиције и изузетне енергије. Он истиче да „иза добрих песама и романа, почива несрећа, одличне песме и романи су дарови – доживљаја који је био прави“. Аутентичност атмсфере је сугестивно дочарана тако да читаоц има утисак да је и сам у амбијенту фабуле. Мистериозна смрт, самоубиство нараторове супруге, на годишњицу смрти Ј.Б.Тита отвара тему која се рачва у све стране. Из фабуле повремено искре иронијски и сатирични испламсаји једног времена и друштва које је својевремено Домановићева профетска визура навештавала. Смрт своје супруге наратор доживњава као заверу да би „као писац заувек умукнуо“. Али, трагедија једне жене, кошмар њеног супруга, коме је једино стало до Истине, неизвестан живот њене деце, обасјава живот-е читаве галерије ликова, дух и атмосферу времена у којем „дух трагедије није у томе да непријатељ убије непријатеља већ у томе да друг убије друга. Да кум осрамоти кума.“ Ретроспективним пасажима, животописном фабулом, особеног даха и колорита писац тумара „кроз мрачни лавиринт епохе Хокус-покуса, стиже до старогрчких Еринеја“, трага за Истином као одговором и спасом од мôре стварности. У том трагању обрео се у лавиринту стаклених зидова, пише и одмотава судбине споредних ликова кроз које провлачи приче са темом сумње и завере. Енигма смрти је вољом писца који трага за истином раскрилила широко платно животних судбина, са толико ликова и ситуација, отворила судбоносну тему ових простора.
Песник и критичар А. Лукић с правом истиче да у „ Пасији по Амарилису „ има толико ликова и ситуација, као на каквом великом вашару, да је немогуће све пребројити, и некмоли о свему томе писати...“
Фабулу овог романа не треба препричавати, треба је пажљивим читањем откривати, јер колико год да је овај роман биографија њеног главног јунака, она је и зрнце биографије која је и читаочева. И када није она је у неким енергијама а да то и не знамо. Лукић је писао и описивао жестоко, из очаја, из дубине душе, јунака који трага за Истином и открива нам друго лице људске природе. И система. Филип Сенковић је распет између стварне и дубоке љубави према Августини коју су спутавала искушења свакодневног живота, сусрети са другим женама, с друге стране сумња у Августинину верност коју је мајсторски описао у рукавцима фабуле, у пасусима у којима се описивала сторија, њеном унутрашњем таласању, а нарочито, када невидљиве душевне вртлоге треточи у реченице садржинског и есенцијалног набоја.
Сенковићева одисеја је описана, сигурном руком мајстора прозе, сензибилитетом реалистичког писца дочарана је повест о животу и трагедији мноштва ликова ( Пуковника Амарилиса, Језавеле (мајка, ташта), Дон Виолентни (зет, шурак), Брена, (сестра,свастика) Лисовића, Mагдалене Солдатовић...Аксела, Пикове даме, Г-ђе X...) и краха епохе хокус-покуса. Дочаран је кошмар града и идилично спокојство села које је Сенковићу азил и оаза, а које је идеологија довела на руб пропасти. Лукић, попут Тургењева, описује природу, његов јунак медитира и знана искуства својих претходника натапа својим животом и доживљајем. Држи се Бодлерових савета: „ Буди увек песник, чак и у прози. Јак стил (ништа лепше од општих места). Најпре почни, а, потом прибегни логици и рашчлањавању. Освојити свакодневну грозничавост...“Мноштво ретроспекцијских пасажа надопуњује композициону разрађеност романа у којем се животно памћење преплиће и утапа у архитектонику, сложене и слојевите, фабуле овог комплексног романа. Евоцирани су дани младости, војничког живота, стваралачких почетака и атмосфере везане за књижевно деловање...Сви ти сегменти су успешно и зналачки укомпоновани у епику романа у којем се случај Августине Сенковић опсервира кроз призму знаних примера и из светске литературе. Књижевност на овај начин „решава“ енигму стварности, трагична смрт обелодањује живот, разоткрива карактере многих ликова. У фабули романа се находе бројни антологијски сижетци и поглавља која осветљавају у друге нивое романа. Невероватна, бурна стварност кафкијанске атмосвере хучи попут реке, смењују се догађаји као на филмској траци, нарација је згуснута са обиљем епизода које се склапају у романескну целину пасије.
Главни јунак пише: Трагична смрт Августине Сенковић притисла ме је апокалиптичним доживљајима : у мени су се спојили и спријатељили ужаси који се никад нису знали. Писао сам, хтео сам да разјасним смрт жене која ми је родила синове. Отиснуо сам се низ једну тајну, тајну која нема краја. Доспео сам, посматрајући све, из своје душе , до онога до чега је дошао Толстој пишући скицу своје „Историје јучерашњег дана“. Пишући о неразјашњеној смрти Августине Сенковић, за себе, преживљавао сам агонију европског
хуманизма.
Преживљавао је кроз личну агонију и агонију једног времена и народа који се обрео на суровој позорници животне стварности. Кроз лик Филипа Сенковића , писца и ерудите, мислиоца кадрог да свој живот и судбину види и кроз цивилизацијска искуства, као својеврсну метафору овопросторног кошмара, остварен је овај, по много чему изузетан роман и као потврда библијске истине „да нема ништа ново под сунцем“. Осим дела који који те истине воздижу на ниво универзалне истине овоземаљског бивства које је Лукић, српски Балзак, оставио отвореним за нове романескне сторије.


Мирослав Тодоровић

уторак, 03. фебруар 2009.

Из Алманаха за живу традицију, књижевност и алхемију 1, Мирослав Лукић, Теслина голубица/ дух Свети

Ваздушни колосеци: предео села у коме смо одрастали


Теслина голубица, Дух свети. Пред отварање Теслиног музеја у Београду, Винавер је објавио 17. маја 1955. године, у Републици, занимљив чланак ("Тајна Николе Тесле") у коме пише, да је опсесија Н. Тесле била - голубица. "У Музеју Николе Тесле налазимо многобројне слике Тесле, како храни голубове. (...) Тесла је хранио голубска јата, сабласно, претежно у поноћне часове крај једне катедрале у Њујорку. У том свом обреду, ради којега је напуштао свако друштво, Тесла је личио на прастарога врача. у једну Голубицу био је заљубљен и то коначно. Не зна се како ју је сахранио када је издахнула (чудновате су и противуречне изјаве његових помоћника) . Кадгод би Тесла осетио потребу за том голубицом, он би интезивно на њу мислио и она би се, вођена баснословним смислом за оријентацију (смисао својствен голубском робу) ( роду - да није шт. грешка ? - М. Л. ) и за пренос мисли, сместа јављала његовом заљубљеном погледу. Кад јој је дошло време да свисне, она се нагло јавила Тесли. Тесла прича : "Када је она пресвисла, нешто је из мога живота ишчезло. До тога часа знао сам поуздано да ћу своје потхвате извести, макако ми њихов програм изгледао прекомеран. Али, када је то нешто ишчезло из мога живота увидео сам да је мој животни задатак завршен".Тесла није присније општио са женама; сматајући себе "последњим из свога рода". "Занос са женом помутио би срећу проналазачеву, растројио би проналазача, па чак и развејао". " Проналазач као ја мора да се посвети математичком понирању у срж васионе". Тесла је ипак, био заљубљен - сматра Винаверу - у голубицу. Симбол. Винавер пише о томе откуда је Тесли дошао "симбол". Родитељи Теслини, отац и мајка, били су веома побожни православци. Слика Светога Духа, голуба, од које је Тесли дошао из најужег породичног окружења пралик Голубице. "Она игра - како пише Винавер - улогу и у староме и у новоме завету. Тесла је имао прилике да се њоме надахне на почађавелом иконостасу, у цркви у Смиљу и Госпићу. Тесла се до краја живота, осећао припадник једног малог народа, жељног мира, припадник народа Нојеве голубице. У последњим годинама свога живота Тесла је веровао грчевито у зраке смрти. Они би занавек, спречили и помисао напада од стране великих (Зраци смрти зауставили би све нападе). Имао сам прилику пред II светски рат да читам изворно писмо Теслино влади старога краја. Влада га је "ин еxтремис", преклињала : да нам саопшти тајну својих смртних зракова - да се спасемо. Тесла одговара : да му треба много година рада да тај свој изум оствари. Са том је мишљу Тесла и умро. Научници, у то доба, нису веровали у њу. Та мисао припада - Голубици која је зауставила и сам Нојев ковчег у брођењу и искрцала његове становнике, опет у свет. Голубица, пак, из Новог завета, - то је опет свети дух : када се Исус крштавао Во Јордање. Од њене белине блеште раздрта мрачна небеса, на икони у Смиљу. Тесла је својим проналасцима ОЗАРАВАЧ ТАМНОГА ВИЛАЈЕТА. Тамни вилајет био је читав наш свет пре Тесле и електричне озарености. Тесла је нашао у симболу голубице : нешто изузетно своје (...) Његова је основна идеја и његово основно надахнуће било : пренос енергије на даљине. У томе је успео. Који симбол живота света успева у непогрешном савлађивању даљина? Голуб. Данас се, шта више мисли да је голуб радарски снабдевен, ( јер када голуб западне у радарско поље он се помете). Тесла је у голубу наслутио непогрешнога савладника даљина. Голубица, коју је он волео нада све, долазила му је на мисаони позив. Тесла је, од детињства, добио као себи предодређен симбол - симбол голуба, симбол победе даљина. Он је живео тим својим симболом, чија је зрачења преносио у математичке једначине..."
Тако пише скоро раван о равном, Винавер о Тесли. Зна се да је Винавер докториирао на Сорбони физику, да је био изванредан музичар. Једино је овако нешто о Тесли написао Винавер; то не може бити случајно. Тесла је био први Србин, који је добио Нобелову награду као проланалазач, и вратио је. Југословен И. Андрић је први је Југословен који је добио Нобелову награду за књижевност и прихватио је. Затим се говорило о могућности да се предложи крајем 20. века за Нобелову награду за књижевност још понеко : покојни Попа, Миодраг Павловић...Милорад Павић. Ниједног од споменутих никада нисам доживљавао као генија, књижевног. Нико од њих није био опседнут Голубицом, Светим Духом, тајном Теслиних смртних зракова...Црњански је у младости написао једну од својих најпопуларнијих и најлепших песама, верујући у дејство његових мисли на даљину. "Суматраизам" и "Даљинизам" су биле опсесије младића. Ни Црњански није био геније. Спомињем неке од српских писаца, за које су сматрали да су највећи : али, колико су велики ако се мере са Гетеом и Пушкином?
Зашто баш Гете и Пушкин? Миодраг Сибиновић (професор славистике и преводилац) недавно је понудио убедљив одговор : " оба великана светске литературе сазнања о универзалној, општељудској вредности најлепших уметничких достигнућа националних књижевности - конкретизовали (су ) и на основу свог бављења српским фолклорним и историјским темама, на основу увида у српску народну поезију, коју је у својим књигама Европи и свету управо приказивао Вук Караџић". Мртви песници, светски песници, немачки и руски, добра су - мера. Том мером се могу одмерити тзв. српски најбољи песници 20. века. Гете је у РАЗГОВОРИМА СА ЕКЕРМАНОМ утемељио "свест О ПОСТОЈАЊУ СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, КАО СКУПУ ИЗУЗЕТНИХ НАЦИОНАЛНИХ ОСТВАРЕЊА КОЈА ЗБОГ СВОЈЕ ОБЈЕКТИВНЕ ВРЕДНОСТИ ИМАЈУ [ИРИ МЕ\УНАРОДНИ ЗНАЧАЈ И ПРИПАДАЈУ ЦЕЛОКУПНОЈ СВЕТСКОЈ КУЛТУРИ". Пушкин је, некако у исто време ( кад је Гете разговарао са Екерманом), "низом својих дела изузетно ефектно показивао и потврђивао тај универзални дух уметности. Пушкин је показивао и доказивао да универзализовање и неминовна глобализација светске културе којом се шире национални видици, заправо не анулира, већ, напротив, отвара простор и ствара потребу за афирмисање врхунских вредности националне културе(...)"
Пушкин се - подсећа Сибиновић - супроставио једном од првих руских модерних филозофа Петру Чаадајеву средином 30- тих година 19. века ( тј. тврдњама да Русија у својој историји нема ни једне светле тачке, да Русију историја духовног развоја човечанства није оплодила ни једном вредном истином...) , али је одао и дужно признање Чаадајеву: " Заиста, треба признати да је наш друштвени живот -жалостан. Да ово одсуство јавног мнења, та равнодушност према свему што је дужност, праведност и истина, то цинично презрење према људској мисли и достојанству - уистину могу довести до очајања. Ви сте добро учинили што сте све рекли гласно..." У српској књижевности 20. века, мало је писаца, који су, као Пушкин, и сви они којима је он био духовни отац у руској књижевности, служили једино својој, уметничкој истини "спремни да духовну слободу стојички плаћају и свим могућим животним мукама и сопственом главом". Ми смо у 19. веку имали Вука Караxића, а не Пушкина - који је "својим грандиозним поетским умом подстакао и олакшао улазак у врховну светску књижевност низу великих руских писаца, Гогољу, Љермонтову, Толстоју, Достојевском, Блоку, Јесењину, Цветајевој, Ахматовој и многим, многим другим. Писцима који нису били слуге царева, али ни робови мрака заосталости, или апстрактне фикције коју себични манипуланти називају "народ"(...)"
Архив НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, место где се инвентарисала уметност махагонија, где су се окупљале ствари које су надживеле своје сопственике, где се трагало за поезијом, оно истинском ( која - како је најједноставније описа француски песник Иф Бонфоа - "пажљиво чува сећање на воду која протиче кроз камењаре..."), имао је свој заштитни знак : две голубице у сунчевом спектру. Тумачења српске поезије настајале у 20. веку није да нема; али су понекад шематска, хуманистичка и досадна. Говори се и пише о неколико песника, при том се верује и заступа став да поезија има универзалне квалитете и очекује се од евентуалних читаоца таквих тумачења да знају шта је - добра песма. Има и тумачења по којима поезија настаје у оквирима одређеног културног, политичког и поетичког корпуса, контекста. Када је реч о песничком стварању, или производњи, током 20. века у оквирима српске културе и књижевности, најмање се аналитички говори и пише о развоју поезије, стваралачком развоју песника, о неприродним условима у којима се развијало песничко стварање. Врло је моћна књижевна лаж, поникла у тзв. институцијама књижевности, или на тзв. српском књижевном тржишту, на којем владају од почетка до краја 20. века различити ауторитети. (Познати песници, "непознати" песници, уредници, престижни издавачи, ташти издавачи, академски критичари, популарни новинари, мецене, кланови...) Доба модернизма јавило се закаснело у Европи, закаснело на Балкану, и има толико личности заведених модернизмом. Ваљанијих, релевенатних, отрежњујућих, реалистичних студија о српској култури 20. века нема . Нити има на претек поезије, која је доиста Почетак поезије. Основа српске културе 20. века је оболела, болесна; добро је да се то схвати што пре. Не лирика, већ поезија другог и трећег ступња, човеков и уметнички пут ка Богочовеку, могао би помоћи у лечењу основа српске културе. Најбоље примере те врсте поезије нашли смо у аутора који себе нису сматрали песницима у најужем смислу речи ( Велимировић, Ј. Поповић, Винавер, Шејка, А. Лукић...) Критиковали су ме што нисам поштовао уобичајену конвенцију, поделу на стихове и прозу. Зашто бих? Поглед би, ионако скучен, у том случају био још скученији. Могао сам саставити антологију песама у прози српских песника 20. века (подстичем некога истраживача и антологичара да то покуша!) , али ја сам свесно саставио антологију поезије, знајући да СТИХ и ПОЕЗИЈА нису истоветни. Што не значи да не знам да се проза и стих историјски и поетички и лингвистички - како је запазио Месконик - не разликују. "Разликују се по степену, а не по врсти". Нисам наводио здраворазумско објашњење разлике између прозе и стиха Джеремија Бентама ( " Када редови испуњавају простор до краја десне маргине, говоримо о прози; када то није случај, говоримо о стиху" ). Трагао сам за поезијом (макар да је реч и о фрагментима), која је писана са намером да покаже апсолутну вредност националне књижевности и културе. Кажем трагао, јер су многе странице које су се мени учиниле вредним биле затурене, заклоњене.. Идеологија потискивања - оличена у снажном христоборачком покрету , који је победио после доласка на власт комуниста у Југославији - опустошила је српску културу 20. века; потиксивање је наметнуло разне мистификације, естетизације и "несумњиве" ауторитете. Многи ће бити заборављени, кроз десет, петнаест или двадесет година, па и низ песника из ове антологије...Књижевној лажи је отворено велико поље дејства у другој половини 20. века у српској култури, како преко диригованих великих монополских издавача, тако и уз помоћ незнања новинских пискарала, плаћеника високотиражних листова, једноумних универзитетских професора тумача књижевности и других кројача судбина милиона људи, па и песника...поезије. Књижевну лаж треба разобличавати. Постоји цена која се мора платити за књижевну истину, као уосталом и за поезију. Ми нисмо имали књижевних генија међу песницима. Више је било самозванаца, чак знатан број залуталих у књижевност. Као народ, у 20. веку имали смо научника песничке имагинације, генија Николу Теслу, чију је тајну проникнуо, наслутио Винавер, књижевна величина првога реда. И овај Архив има своју тајну, која је руководила њенога оснивача, када је бирао и скупљао из несређене и пожутеле магацинске књиге српске поезије 20. века, макар фрагменте надахнуте Теслином голубицом, Духом светим...



(М. Л)*




* Прелиминарно објављено у АЛМАНАХУ за живи традицију, књижевност и слхемију, 1, 1998. год., у Београду