Сликар Љуба Поповић има оправдану зебњу за своје монументално
платно „Триптих о материји и смрти”. Ова слика, названа према
истоименом, првом аматерском филму Живојина Павловића, откупљена је
својевремено за хотел „Интерконтинентал”, где је прекривала цео зид
свечане сале о чему нам је Љуба потанко испричао у тексту који смо
објавили у новогодишњем броју.
Када је хотел, много година касније продат, заједно са намештајем избачена је и Љубина слика. Уз помоћ свог галеристе нашао ју је у неком депоу, како каже, на периферији Београда. Страхује за њену даљу судбину.
Случај слике Љубе Поповића није усамљен.
Уметници Марији Драгојловић (добитници „Политикине” награде 2010. године) откупљене су 1991. године када се отварао хотел „Хајат”, две уљане слике на платну – „Плава кутија 1” и „Плава кутија 2”, (160 x 210 цм), са великим дрвеним, ручно бојеним рамовима, ширине 15 и дебљине 5 центиметра. Купљене су по избору дизајнера хотела. С обзиром на то да слике представљају кутије за чај, постављене су у хотелском ресторану познатијем као „Соба за кафу и чај”. После неколико година Марија Драгојловић је чула да слике више нису у том ресторану, али како је уобичајено да се у јавним просторима поставке мењају, веровала је, каже, да су слике склоњене у депо.
Када је 2008. године организована изложба српске уметности у Сент Етјену, требало је да ове слике буду позајмљене на четири месеца колико би изложба у Француској трајала. Када је дошла да их види пре паковања, Марија Драгојловић била је у шоку:
„Једна слика је била без рама, друга са уздуж напуклим, изгуљеним, оштећеним рамом, саме слике су биле прљаве, као неком браон течношћу исполиване, на многим местима огуљене, са истегнутим, улубљеним платном на више места, као од некаквих удараца! Стајала сам, у шоку, почела сам да плачем. Као да ме је неко ударио у стомак!”
Марија Драгојловић (Фото Ж. Јовановић)
Упркос покушајима, комуникације са директорима није било. Уметница је сама организовала експертизу, рестаурацију, конзервацију. Извештај је достављен „Хајату”, али опет, без одговора.
Марија Драгојловић тужила је хотел „Хајат” и добила пресуду на Вишем суду у Београду. Прошле су две године и пре месец дана на основу жалбе „Хајата”, Апелациони суд поништио је пресуду. Марија Драгојловић платила је око 200.000 динара трошкове поступка. Сада је двоструки губитник: уништене су јој слике и одбијена је на суду.
„Осећам се згажено и понижено”, каже ова уметница. На питање где су те слике сада, каже да су и даље у власништву „Хајата”.
Хотел „Хајат” је, такође, у својим златним данима, наручио да се ослика зид у тадашњем „Италијанском ресторану”. Биле су то секо-фреске, што значи сликање пигментом на сувом малтеру. То су урадили уметници Дарја Качић и Милутин Драгојловић.
„Било је то 1989. године, а они су нам баш наручили да то буду помпејанске фреске. Када је пре неколико година мој колега отишао да види у каквом је стању сликани зид, схватио је да је прекречен. Размишљали смо и ми о тужби, али нам је у неком неформалном саветовању речено да то више није наше власништво, и да тај власник има права да ради шта хоће”, прича Дарја Качић.
Да, власник може са својом имовином да ради шта хоће. Али у овом случају бахатост је заменила етику, а уметност је изједначена са столицама и пепељарама. Третира се као дотрајали намештај.
Избор уметничких дела је одраз укуса и знања.
Однос према уметничком делу је питање морала, одговорности и поштовања.
Куповина уметничког дела подразумева и чување тог дела. Ипак, у праву су изгледа они који воле да кажу да се „ништа не подразумева”. Шта би могло да спаси слике које су разни хотели и фирме препустили „шефовима мобилијара”?
Прошле године Министарство културе је после дужег времена обновило институцију откупа уметничких дела. Музеји и галерије конкурисали су са намером да обогате своје колекције. С обзиром да ће ове године бити отворен Музеј савремене уметности, а 2016. како је најављено и Народни музеј у Београду, ето шансе да се нека од ових уметничких дела нађу на сигурном месту. Тим пре, што баш музеји имају право прече куповине.
Када је хотел, много година касније продат, заједно са намештајем избачена је и Љубина слика. Уз помоћ свог галеристе нашао ју је у неком депоу, како каже, на периферији Београда. Страхује за њену даљу судбину.
Случај слике Љубе Поповића није усамљен.
Уметници Марији Драгојловић (добитници „Политикине” награде 2010. године) откупљене су 1991. године када се отварао хотел „Хајат”, две уљане слике на платну – „Плава кутија 1” и „Плава кутија 2”, (160 x 210 цм), са великим дрвеним, ручно бојеним рамовима, ширине 15 и дебљине 5 центиметра. Купљене су по избору дизајнера хотела. С обзиром на то да слике представљају кутије за чај, постављене су у хотелском ресторану познатијем као „Соба за кафу и чај”. После неколико година Марија Драгојловић је чула да слике више нису у том ресторану, али како је уобичајено да се у јавним просторима поставке мењају, веровала је, каже, да су слике склоњене у депо.
Марија Драгојловић: „Плава кутија 1” и „Плава кутија 2”
Када је 2008. године организована изложба српске уметности у Сент Етјену, требало је да ове слике буду позајмљене на четири месеца колико би изложба у Француској трајала. Када је дошла да их види пре паковања, Марија Драгојловић била је у шоку:
„Једна слика је била без рама, друга са уздуж напуклим, изгуљеним, оштећеним рамом, саме слике су биле прљаве, као неком браон течношћу исполиване, на многим местима огуљене, са истегнутим, улубљеним платном на више места, као од некаквих удараца! Стајала сам, у шоку, почела сам да плачем. Као да ме је неко ударио у стомак!”
Марија Драгојловић (Фото Ж. Јовановић)
Упркос покушајима, комуникације са директорима није било. Уметница је сама организовала експертизу, рестаурацију, конзервацију. Извештај је достављен „Хајату”, али опет, без одговора.
Марија Драгојловић тужила је хотел „Хајат” и добила пресуду на Вишем суду у Београду. Прошле су две године и пре месец дана на основу жалбе „Хајата”, Апелациони суд поништио је пресуду. Марија Драгојловић платила је око 200.000 динара трошкове поступка. Сада је двоструки губитник: уништене су јој слике и одбијена је на суду.
„Осећам се згажено и понижено”, каже ова уметница. На питање где су те слике сада, каже да су и даље у власништву „Хајата”.
Хотел „Хајат” је, такође, у својим златним данима, наручио да се ослика зид у тадашњем „Италијанском ресторану”. Биле су то секо-фреске, што значи сликање пигментом на сувом малтеру. То су урадили уметници Дарја Качић и Милутин Драгојловић.
„Било је то 1989. године, а они су нам баш наручили да то буду помпејанске фреске. Када је пре неколико година мој колега отишао да види у каквом је стању сликани зид, схватио је да је прекречен. Размишљали смо и ми о тужби, али нам је у неком неформалном саветовању речено да то више није наше власништво, и да тај власник има права да ради шта хоће”, прича Дарја Качић.
Да, власник може са својом имовином да ради шта хоће. Али у овом случају бахатост је заменила етику, а уметност је изједначена са столицама и пепељарама. Третира се као дотрајали намештај.
Избор уметничких дела је одраз укуса и знања.
Однос према уметничком делу је питање морала, одговорности и поштовања.
Куповина уметничког дела подразумева и чување тог дела. Ипак, у праву су изгледа они који воле да кажу да се „ништа не подразумева”. Шта би могло да спаси слике које су разни хотели и фирме препустили „шефовима мобилијара”?
Прошле године Министарство културе је после дужег времена обновило институцију откупа уметничких дела. Музеји и галерије конкурисали су са намером да обогате своје колекције. С обзиром да ће ове године бити отворен Музеј савремене уметности, а 2016. како је најављено и Народни музеј у Београду, ето шансе да се нека од ових уметничких дела нађу на сигурном месту. Тим пре, што баш музеји имају право прече куповине.
објављено: у Политици 07.01.2015.
