Црно девојче на несигурном послу,
На одређено, у Градском зеленилу.
Хаљетак који промиче на ветру.
Завиде му и они које хлебом храни,
Крај излокане стазе, као гачци поређани.
Кад украде паре за школу, загракћу:
„Не испуштај, побегуљо, смећару из руку,
Брате, Данте, ни у последњем кругу“.
С опалим листићем у расплетеној коси,
За кога ни не зна, да, с времена на време,
Поврх отпадака, високо залепрша,
Заставу јесени, ко Бог у ритама, проноси.
Слободан Бранковић
