Повратно коло

Повратно коло
ГЛАВНА КАПИЈА САЗВЕЖЂА З

Translate

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 1. октобар 2011.

ИСТОРИЈА РИМА ОД ОСНИВАЊА ГРАДА / ТИТ ЛИВИЈЕ (59. пре н. е. – 17. н. е), Рим


Бунар, крај цркве, Ображда, јужна Србија, подно Радана


                        (одломак)


            Прошло је неколико дана Секст Тарквиније без Колатињаниновог знања дође у Колацију само са једним пратиоцем. Ту су га лепо примили они који нису слутили шта му је на уму и после обеда га одвели у гостинску собу. Пошто је видео да је около све мирно и да су сви заспали, горећи од похоте, са исуканим мачем приђе уснулој Лукрецији и притискујући јој левом руком груди рече: „Ћути, Лукрецијо, ја сам Секст Тарквиније, у руци ми је оружје и ако пустиш глас умрећеш.“ Када жена, буновна од сна, виде да јој нема спаса пред смрћу која прети, Тарквиније започе да јој исповеда љубав, да моли, да с молбама меша претње и да на све начине настоји да придобије женино срце. Видећи да је непоколебљива и да остаје упорна и пред страхом од смрти, страху додаде и претњу да ће је осрамотити : уз њу мртву ставиће закланог и голог роба да се прича како је убијена у срамотној прељуби. Кад је овим застрашивањем победила пожуда силом и кад је Тарквиније отишао пошто је савладао њену женску част, Лукреција, унесрећена толиком насиљем, посла гласника оцу у Рим и мужу под Ардеју са поруком да сваки дође са верним пријатељима. Мора се радити брзо, догодила се страшна ствар. Спурије Лукреције стиже са Волесијевим сином Публијем Вале- ријем а Колотињанин са Луцијем Јунијем Брутом, с којим се слу- чајно враћао у Рим кад је срео гласника кога му је жена упутила. Лукрецију затекоше како ожалошћена седи у својој одаји. Када стигоше њени грунуше јој сузе и на питање мужа „да ли си доб- ро?“ одговори: „Ни најмање. Како може бити добро жена која је изгубила част. Трагови другог човека су у твом кревету, Колати- њанине. Уосталом, само је тело силовано, душа је невина и смрт ће то посведочити. Но дајте једни другима деснице и веру да прељубник неће остати некажњен. Секст Тарквиније је онај који се прошле ноћи вратио као непријатељ уместо као гост, те силом и наоружан донео мени – па ако сте људи, онда и себи – ову пропаст.“ Они нато дадоше веру један другом. Тешили су је ожалошћену, пребацујући кривицу од оне која је злостављана на преступника: душа се прља а не тело, и где нема те намере, кривица не постоји. „Ви видите“, рече она, „шта се њему дугује. Премда се ослобађам кривице, ја се не могу ослободити казне и нека ни у будућности не живи ниједна обечашћена жена, следећи пример Лукреције.“ Тада нож који је имала сакривен испод хаљи- не заби у срце и, посрнувши од ране, паде умирући. Муж и отац закукаше.
            Док су сви били обузети жалошћу, Брут извуче нож из Лукрецијине ране и док је крв капала са њега држао га је говорећи: „Заклињем се овом крвљу која је била најчистија пре краљевог насиља и вас богове призивам за сведоке да ћу Лукре- ција Тарквинија охолог, заједно са злочинком женом и свом де- цом и потомством уништавати мачем, огњем и сваком силом где год могу и нећу дозволити да он или било ко други влада Римом.“ Онда нож предаде Колатињанину, потом Лукрецију и Валерију. Они су били запрепашћени овим чудом; откуд нови дух у Брутовим грудима. Заклеше се како је било речено и сви преокренуше жалост у јарост, па већ тада назваше Брута вођом и следише га у истеривању краљева.

            (Превод: МИРОСЛАВА МИРКОВИЋ)

            Тит Ливије, Историја Рима од оснивања града, Српска књи- жевна задруга, Београд, 1991, стр. 66-68.
__________________________
Душан  Стојковић
ГРАМАТИКА СМРТИ, ПРОЗА - IDEM
Антологија прозних текстова са темом самоубиства
Туђоземци



недеља, 18. септембар 2011.

ДАНТЕ / Слободан Бранковић



 
Црно девојче на несигурном послу,
На одређено, у Градском зеленилу.
Хаљетак који промиче на ветру.
Завиде му и они које хлебом храни,
Крај излокане стазе, као гачци поређани.
Кад украде паре за школу, загракћу:
„Не испуштај, побегуљо, смећару из руку,
Брате, Данте, ни у последњем кругу“.

С опалим листићем у расплетеној коси,
За кога ни не зна, да, с времена на време,
Поврх отпадака, високо залепрша,
Заставу јесени, ко Бог у ритама, проноси.
              Слободан Бранковић